Ovo je prvi članak serijala „Mape života“, i u njemu ću ti predstaviti kako tvoj mozak radi.
Prva stvar koju moraš da znaš jeste da je tvoj mozak nešto najsavršenije na ovom svetu! On je fenomenalni organ koji je uvek spreman da napreduje, koji uživa dok ga koristiš, koji ima fantastične mehanizme za samoupravljanje i razvoj!
Zamisli da imaš mozak i supermikroskop ispred sebe! Zumiraj sivu masu velikog mozga! Kako joj se približavaš, vidiš sve veći broj tačkica… Stotine hiljada… Milione… Milijarde! Prosečan ljudski mozak ima oko sto milijardi ćelija, od kojih su većina „neuroni“. Zumiraš još više i tačkice počinju da poprimaju jasan oblik.
Razmotrimo to na jednom primeru…
Pretpostavimo da vidiš goluba na grani.
A šta će se desiti kada nas neko pita šta smo videli na grani? Sada će impuls krenuti iz ušiju i ponovo pokrenuti moždanu oluju, samo se sada oluja neće okončati u neuronima već će napraviti „krug“ i proslediti informacije ka ustima ili ruci kako bi ove mogle da kažu: „Goluba“.
Dakle, sećanje je jedan bljesak u tvom mozgu! Ja bljesak više volim da nazivam „misao“, pa ću to ubuduće i raditi. Sam oblik bljeska, tj. sadržaj misli će zavisiti od neurona koji se tom prilikom aktiviraju, odnosno od njihovih međusovnih veza! Zašto sam rekao „kada se ukaže potreba, neuron će formirati nove dendrite“?! Jednostavno, kada iskusimo nešto novo, kada čujemo, vidimo, oslušnemo ili osetimo nešto novo, kada radimo nešto na drugačiji način, naši neuroni zabeleže da je došlo do promene i automatski počinju da prave nove veze – nove puteve kojima će proći naše misli!
Sad napravi pauzu u čitanju i zamisli se: Ako imaš stotine milijardi ćelija, i svaka od njih može da ima stotine veza sa susednim ćelijama, i svaka ima neograničenu mogućnost novog povezivanja… Koliko misli možeš da imaš u toku života? Neću reći beskonačno jer je suviše očigledno! Rećiću da ih sigurno imaš više nego atoma u poznatom nam delu kosmosa!!!
Odmah ću ti reći – ako ti se obrazovanje svodi na naš školski sistem, ne koristiš svoj mozak punim kapacitetom.
Naš školski sistem se bazira na koncentraciji i ponavljanjima, potpuno zanemarujući povezivanje, kreativnost i maštovitost. Što bi moja baba rekla: „Fakultet završava dupe, a ne glava!“ Da se razumemo, u koncentrisanju i ponavljanju nema ničeg lošeg – loša strana našeg sistema je zapostavljanje povezivanja, kreativnosti i maštovitosti. Odzumiraj malo svoj supermikroskop da bih ti pojasnio šta hoću da kažem. Još malo odzumiraj… Još malo… Tako! Sad lepo vidimo sivu koru celog velikog mozga…
Kako se to odražava na procese pamćenja i prisećanja, saznaćeš ako nastaviš dalje čitajući članak „Mape uma“.
Оставите одговор