Kako radi moj mozak

Ovo je prvi članak serijala „Mape života“, i u njemu ću ti predstaviti kako tvoj mozak radi.

Prva stvar koju moraš da znaš jeste da je tvoj mozak nešto najsavršenije na ovom svetu! On je fenomenalni organ koji je uvek spreman da napreduje, koji uživa dok ga koristiš, koji ima fantastične mehanizme za samoupravljanje i razvoj!

Zamisli da imaš mozak i supermikroskop ispred sebe! Zumiraj sivu masu velikog mozga! Kako joj se približavaš, vidiš sve veći broj tačkica… Stotine hiljada… Milione… Milijarde! Prosečan ljudski mozak ima oko sto milijardi ćelija, od kojih su većina „neuroni“. Zumiraš još više i tačkice počinju da poprimaju jasan oblik.

Telo neurona ima jedno karakteristično – dugačko „vlakno“ koje zovemo akson, i puuuno manjih „grančica“ koje zovemo dendriti. U neuronima, odnosno njihovim vezama se krije tajna ljudske memorije i formiranja misli! Sam po sebi, jedan neuron je… beznačajan. Ono što ga čini korisnim jeste njegova veza sa drugim neuronima, a ta veza se realizije upravo preko dendrita! Kada se ukaže potreba, neuron će formirati nove dendrite i spojiti se sa susednim neuronima. Zapravo, među njima neće biti direktnog kontakta već će s vremena na vreme ispuštati posebna hemijska jedinjenja i tako razmenjivati električne impulse. (Ovakvo njihovo vezivanje zovemo sinapsama.)

Razmotrimo to na jednom primeru…

Pretpostavimo da vidiš goluba na grani.

Oko pošalje signal – električni impuls u mozak, i on se raširi preko mreže neurona poput munje koja putuje kroz oblake. (Odatle i izraz moždana oluja.) Zapravo, impuls će pogoditi samo prvi neuron u nizu. To će izazvati promenu u obliku makromolekula belančevina u neuronu (tj. zapis informacije) i okidanje impulsa ka narednim neuronima. Sledeći neuron će prihvatiti deo informacije i proslediti impuls dalje. Na taj način, „oluja“ će zahvatiti sve relevantne neurone i memorisati sve primljene informacije. (Kažem „relevantne“ jer od same informacije zavisi koji neuroni će je primiti i pamtiti.)

A šta će se desiti kada nas neko pita šta smo videli na grani? Sada će impuls krenuti iz ušiju i ponovo pokrenuti moždanu oluju, samo se sada oluja neće okončati u neuronima već će napraviti „krug“ i proslediti informacije ka ustima ili ruci kako bi ove mogle da kažu: „Goluba“.

Dakle, sećanje je jedan bljesak u tvom mozgu! Ja bljesak više volim da nazivam „misao“, pa ću to ubuduće i raditi. Sam oblik bljeska, tj. sadržaj misli će zavisiti od neurona koji se tom prilikom aktiviraju, odnosno od njihovih međusovnih veza! Zašto sam rekao „kada se ukaže potreba, neuron će formirati nove dendrite“?! Jednostavno, kada iskusimo nešto novo, kada čujemo, vidimo, oslušnemo ili osetimo nešto novo, kada radimo nešto na drugačiji način, naši neuroni zabeleže da je došlo do promene i automatski počinju da prave nove veze – nove puteve kojima će proći naše misli!

Sad napravi pauzu u čitanju i zamisli se: Ako imaš stotine milijardi ćelija, i svaka od njih može da ima stotine veza sa susednim ćelijama, i svaka ima neograničenu mogućnost novog povezivanja… Koliko misli možeš da imaš u toku života? Neću reći beskonačno jer je suviše očigledno! Rećiću da ih sigurno imaš više nego atoma u poznatom nam delu kosmosa!!!

Ponoviću još jednom – imaš savršenu stvar u svojoj glavi!!! Samo treba da naučiš kako da iskoristiš sve njene potencijale! Zato ćemo sada da pogledamo kako su nas učili da koristimo mozak…

Odmah ću ti reći – ako ti se obrazovanje svodi na naš školski sistem, ne koristiš svoj mozak punim kapacitetom.

Naš školski sistem se bazira na koncentraciji i ponavljanjima, potpuno zanemarujući povezivanje, kreativnost i maštovitost. Što bi moja baba rekla: „Fakultet završava dupe, a ne glava!“ Da se razumemo, u koncentrisanju i ponavljanju nema ničeg lošeg – loša strana našeg sistema je zapostavljanje povezivanja, kreativnosti i maštovitosti. Odzumiraj malo svoj supermikroskop da bih ti pojasnio šta hoću da kažem. Još malo odzumiraj… Još malo… Tako! Sad lepo vidimo sivu koru celog velikog mozga…

Odmah uočavaš da je veliki mozak sastavljen iz dva dela – leve i desne hemisfere. Istraživanja su pokazala da su hemisfere jasno podelile svoje uloge u procesu pamćenja i razmišljanja. Tako, leva hemisfera se bavi analizom (raščlanjivanjem na delove i utvrđivanjem odnosa među njima), apstrakcijom (slovima, tj. pismom, i govotom, odnosno jezikom uopšte), linearnošću (procedurama i vremenom) i logikom (pravilnošću i sledom stvari), dok je desna zadužena za sintezu (sastavljanje delova u celinu i rekonstrukciju – holizam), imaginaciju (sanjarenje, maštu i kreativnost), vizuelnost (boje i prostor) i muziku (ritam i tonove).

Kako se to odražava na procese pamćenja i prisećanja, saznaćeš ako nastaviš dalje čitajući članak „Mape uma“.


Објављено

у

од

Ознаке:

Comments

3 реаговања на на „Kako radi moj mozak“

  1. […] ti da pre ovog članka pročitaš „Kako radi moj mozak“ jer je ta priča uvod za ovu ovde, i ja ću u ovom tekstu pisati kao da je ovo sledeća […]

  2. […] gledam kao dodatak, pa ti preporučujem da prvo pročitaš članke o mapama života: 1. “Kako radi moj mozak„, 2. “Mape uma„, 3. “Mape […]

  3. […] Ja ću pretpostaviti da nastavljaš sa čitanjem od prethodnog članka. Ako to nije slučaj, vrati se i pročitaj “Mape uma„, odnosno, prvi tekst “Kako radi moj mozak„. […]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *