Nekada davno sva ljudska bića bila su bogovi, ali…

ali su tako zloupotrebili to svoje božansko da je vrhovni bog Brama, odlučio da im ga oduzme i sakrije ga tamo gde ga niko nikada više neće pronaći. Ali, osnovno pitanje je bilo gde je moguće sakriti njihovo božansko?

Zato je Brama sazvao Savet bogova da bi mu oni pomogli da odluči.

– Hajde da ga zakopamo duboko u zemlju. – rekoše bogovi.

Brama odgovori: Ne, to ne valja, jer će ljudi kopati zemlju i pronaćiće ga.

Onda bogovi predložiše: Hajde da ga potopimo u najdublji okean.

Brama se nije složio: Ne, ni tamo, jer oni ce naučiti da zarone u okean i pronaćiće ga.

Bogovi su i dalje davali predloge: Hajde da ga odnesemo na vrh najviše planine i da ga tamo sakrijemo?

Ali, Brama je i ovog puta odrično odgovorio: Ne, ni to nije dobro, jer će se oni vremenom popeti na svaku planinu i opet će preuzeti svoje božansko.

Onda bogovi odustaše i rekoše: Zaista ne znamo gde da sakrijemo, pošto izgleda da ni na zemlji, ni na nebu, ni u moru nema mesta do koga ljudska bića neće stići.

Brama je dugo, dugo razmišljao i onda je smislio: Evo šta ćemo: sakrićemo njihovo božansko u najdublji deo njihovog sopstvenog bića, jer ljudi se nikada neće setiti da ga traže baš tu, duboko u sebi samima.

Svi bogovi su se složili da je to savršeno skrovište, te tako i učiniše.

I zaista, vremenom, ljudi su stekli mnoga znanja, usavršavali sebe, nauku, tehniku, izmislili mnoga čudesa, probili zemlju uzduž i popreko, kopali, ronili, peli se i istraživali po zemlji i kosmosu tražeći „nešto“, što nikada i nigde ne mogu pronaći već samo u sebi samima i u spoju dva bića u jednom….

Tako skriveno, a tako blizu… Zaronite u svoj okaen, poletite svojim krilima, gledajte u dubinu svojih očiju…