U novembru sam bio na ISTA festivalu na Kipru.
Priča o tome kako sam došao na festival je čarobna sama po sebi ali ću je ostaviti za neki drugi članak.
Igrom „slučaja“ sam zaboravio svoju masku za ronjenje u Petrovcu. Ko me poznaje, zna koliko volim da ronim – i nosim masku sa sobom gde god da idem.
Setio sam je se kad sam sleteo u Larnaku.
Plaža u Larnaki je plitka, rekao bih još plića nego u Ulcinju i bio sam u fazonu – dobro je, neće mi maska ni trebati ovde.
Ali, festival je bio na dijametralno suprotnom kraju ostrva, u rizortu udaljenom nekih 45 minuta vožnje od najbližeg grada.
I bio je na obali, uz 2 km dugačku plažu koja je bila normalne dubine (za ronjenje i plivanje). Na krajevima plaže je bilo i stenja u vodi.
Drugog dana festivala sam ustao rano ujutru i pošao na plažu da se isplivam. Bilo mi je krivo što nemam masku pa sam pošao do recepcije da pitam imaju li jednu da mi pozajme.
Računao sam da moraju imati neku masku, da mi je pozajme makar za jedno plivanje.
Pitao sam devojku na recepciji imaju li masku i ona mi je rekla da su imali jednu i da će probati da je nađe – da dođem malo kasnije.
Došao sam posle radionice i devojka mi je rekla da nije uspela da je pronađe, ali da će pitati kolegu da li on zna gde je, pa da dođem popodne kada je on u smeni.
Došao sam predveče i dobio isti odgovor – bila je negde, ali sad je nema nigde!
Ljubazan, mladić mi je pozajmio svoje naočare za plivanje i rekao da ih mogu koristiti tokom celog festivala.
Zahvalio sam se i uzeo ih.
Sutradan mi je bio baš izazovan dan na festivalu. Iako je voda bila mirna – bonaca – samo sam bacio pogled na more i nisam se spuštao do vode.
Uveče sam otišao ranije na spavanje i dok sam ležao u šatoru pomislio sam „kako li je ovde kada su veliki talasi?“
Kada sam se ujutru probudio, čuo sam zvuke talasa i pre radionica pošao do mora.
Talasi su bili veliki i stizali su do nekih šatora koji su bili na plaži.
Izbacivali su morsku travu na pesak ali nije bilo smeća, što me je obradovalo.
U daljini sam video neku devojku kako ide ka stenju na kraju plaže sa leve strane pa sam se i ja tamo uputio.
Ona je prešla preko stenja i dela brda i nastavila da šeta sledećom plažom, a ja sam se skrasio na tom stenju.
Seo sam na notes, gledao more, slušao sebe i razmišljao o životu.
U nekom trenutku sam osetio da dupe ne može da mi se više svrti na mestu.
Odlučio sam da pođem nazad u hotel.
Pokupio sam stvari i krenuo nazad plažom.
Nisam prešao 20 m kada sam na pesku ispred sebe ugledao masku za ronjenje!!!
Čitava, kvalitetna, čak brendirana 🙂 maska za ronjenje, ležala je u pesku ispred mene u morskoj travi.
Sa nevericom sam je uzeo u ruke.
Zahvalio sam se moru. Zahvalio sam se nebu. Zahvalio sam se Univerzumu.
Plakao sam od sreće.
Čuda se dešavaju!
