Ušao sam u tramvaj i uz malo komešanja se probio do zgloba. Ljudi u njemu ne vole da stoje jer se (verovatno) plaše da ne propadnu kroz pod. I meni je to par puta padalo na pamet, ali ipak rizikujem jer ne volim da se guram sa masom i da dahćemo jedni drugima za vrat. Naročito ne u toku leta…
Elem, kao i uvek, putnici su gledali u pod ili kroz prozor, a onda je masa počela da se pomera. Nisam čuo muziku, pa sam pomislio da je kontrola. Mašio sam se za džep da izvadim novčanik kada sam ugledao dva mladića kako idu kroz tramvaj noseći kutije za priloge sa grbom Republike Srbije. Putnici su, redom, vadili 10-20 dinara iz džepova (koliko je ko imao) i stavljali u kutije.
Nije mi bilo jasno o čemu se radi, pa upitah starijeg gospodina do sebe.
– To Vam je, mladiću, poslednja mera Vlade u borbi protiv svetske ekonomske krize! Ako svaki putnik da po deset dinara, svaki put kada se bude vozio, dnevno će se u trezor slivati više miliona dinara samo u Beogradu! – reče mi spuštajući novac u kutiju.
Nisam mogao da verujem šta čujem pa sam počeo da se smejem, a momci su zastali pored mene čekajući da im dam novac.
– Ne mogu da verujem! – rekoh. – Jeste li vi poludeli!? – obratio sam se svima. – Je l’ vi shvatate da Država žicka pare od vas?! Pa, kakva je ovo država, i kakvi ste vi to ljudi kada to dozvoljavate?!
– Šta praviš dramu za deset dinara?! Šta možeš danas sa deset dinara… – začu se iz prednjeg dela tramvaja.
– Aman, ljudi! – počeh da se uznevereno vrtim tražeći među ljudima jedan pogled koji nije bio bled. – Ne radi se o deset dinara! Radi se o pomeranju praga! Svi ste čuli za priču o žabi… Ako ubaciš žabu u lonac ključale vode, ona će odmah iskočiti. Ako je spustiš u mlaku vodu i postepeno zagrevaš, žaba će se skuvati i ne pokušavajući da pobegne!
– Prekjuče su rekli da će kriza najviše pogoditi bogatije! Juče su povećali poreze srazmerno za sve slojeve!! Danas su uveli žickanje po gradskom prevozu!!! Šta će biti sutra?! – zapenio sam.
Masa je polako počela da se odmiče od mene kao da sam šugav. Oni koji su me još uvek gledali spustili su svoje poglede ka zemlji ili se okrenuli ka prozorima. Momci su me u širokom luku zaobišli i nastavili sa skupljanjem priloga.
Kao da je krv počela da mi ključa pod kožom – počeo sam da se znojim, grčim i unezvereno vrtim oko sebe! A onda… Onda sam se probudio.
Pridigao sam se i rekao sebi: – Ma, nema šanse… Nije ovaj narod toliko glup!
Dočekao sam zoru zureći u plafon…
Оставите одговор