Plovimo od Uranopolisa ka Ivanjici. Duva bura, kiša pada, more se još uvek talasa iz pravca juga. Za trajektom lete galebovi. Jedan mi se naročito približio.
Gledam kako je lep! Belo perje, ali savršeno belo, belo kao svež sneg. Upečatljiv narandžasti kljun. Krila koja uprkos naletima vetra ostaju mirna i elegantna. Čini se da sa lakoćom krstari – tek ponekad mahne krilima. Tako lep prizor mi se duboko urezuje u sećanje.
Ali on ne zna da je lep. On je došao da jede. Ono što tebe zabavlja, ne znači da je i drugima zabavno! I obrnuto…