Sinoć sam stvarno bio umoran. Đaci i kompjuter su mi iscrpli i poslednji kvant energije. Bar mi se tako činilo kada je trebalo da presvučem Adrijana i namestim krevet.
Krenuo sam da ga skidam a on se otimao i kikotao. Umalo mu tada nisam rekao da se smiri jer nisam raspoložen za igru.
Ali, umesto toga, udario sam sebi ćušku, zapitao se da li sam poblesavio i počeo da ga golicam i kobajagi jurim po krevetu!
Njegova razdraganost, (o)smeh i zadovoljstvo su me toliko opčinili da sam se ubrzo osećao odmorno i srećno!
Rešio sam da to zabeležim da ni ubuduće ne bih odbijao poziv na igru.