Šetao sam.
Jedan se zasvetlucao. Pogledao sam ga izbliza. Nije mi se svideo.
Jedan je bio šaren. Nije mi trebao takav.
Jedan je bio izbrazdan. „Interesantno, ali ne i lepo.“ – pomislio sam.
Jedan je bio prevelik, drugi, pak, premali.
Jedan je bio… Savršen! Baš kakav mi treba!
Zamislio sam kako će se uklopiti, zadovoljno se osmehnuo, stavio ga u džep i pošao kući. (више…)
Ne postoje reči kojima se može izraziti uteha. Bol može nadjačati jedino sećanje na zajedničke trenutke.
Ako se prepustiš tugi, ona će te ušuškati samosažaljenjem i vremenom će pojesti sećanja na voljenu osobu.
Ako se otrgneš, razumećeš da je ništa ne može vratiti, ali da će živeti u tvom sećanju dok god si ti živ. Bol neće nestati (nikada), ali će te sećanje na lepe trenutke koje ste delili uvek oraspoložiti.
Što si stariji, bićeš bliži smrti. A što si bliži smrti, to ćeš češće razmišljati o tome ko će i kako da te pamti kada te ne bude bilo.
Na Internetu sam jednom našao izreku: „Ljudi mogu zaboraviti šta si rekao ili uradio, ali neće zaboraviti kako si na njih delovao i kako su se osećali u tvom društvu.“
Mislim da je to najbolja zaostavština koju možeš da ostaviš – budi uvek tu za druge, raduj se sa njima, pomozi ako možeš, pa će sećanje na tebe i tvoja dobra dela živeti dugo posle tvoje smrti.