Bio je novembar mesec kada smo razmišljali gde ćemo da putujemo ove godine. Meni je nekako bilo dosta civilizacije i želeo dam da pobegnem u prirodu. Predložio sam Bojani da idemo u Keniju. Ipak, nju su i dalje privlačile čari dalekog istoka i smislila je da bismo mogli da spojimo i civilizacijske tekovine i prirodu.
„Hajde da idemo na Bali i u Singapur!“ – reče.
„Opet džungla!“ – pomislih.
Da li vredi baviti se politikom u Kini? Ako imaš komunističke krvi – možda, ali moraš svojski da se potrudiš. Ako si samo običan građanin – batali; radi svoj posao, gledaj 50ak državnih kanala (stanih nema), radi za svoju decu, itd…
Kao i sve druge stvari, i putovanje u grupi ima svoje dobre i loše strane. Dobro je to što se osećaš sigurnije, što ume da bude zabavnije, i što možete da dobijete veće popuste kada uzimate veće količine. Loša strana je što ćeš s vremena na vreme morati da se povinuješ grupi, pa ćeš (npr) provesti više vremena šopingujući u fabrici svile nego u Zabranjenom gradu… Ali, i to vredi videti!
Dok su alhemičari u Evropi pravili zlato od olova (ili bar pokušavali:-) u nadi da će im tako život biti kvalitetniji, kineski mudraci su tražili način da očuvaju zdravlje i produže život. Zahvaljujući tome, danas u Kini imamo ono što bi mnogi kod nas nazvali alternativnom medicinom. Za Kineze ona nije alternativna već je i te kako zastupljena, i to po ordinacijama, apotekama, ulicama i pijacama…
Još u prošlom veku je Mira Adanja Polak napravila reportažu iz Kine i upoznala nas sa kineskom tradicijom voženja bicikla. I dan danas je ta tradicija opstala. Možda se danas vozi procentualno manje bicikala, ali sam siguran da je na ulicama više miliona ovih dvotočkaša jer u većim gradovima postoje trake za bicikle koje su odvojene od pešaka i automobila, koje imaju svoje raskrsnice sa semaforima, svoje parkinge, servise…
Komunistička partija Kine ima oko 10.000.000 članova, ali ne zato što niko neće da bude drug član već zato što ne može! Da bi postao drug član, moraš da budeš zaslužan građanin. Ali to ne znači da ne možeš da budeš komunista. A ako si komunista, onda ti je najveća svetinja (najveći na svetu) trg Tjenanmen, odnosno Mao Cedungov mauzolej u kojem se čuva njegovo balsamovano telo.
Feng Šui je kolekcija praktičnih saveta kojih se treba pridržavati prilikom pravljenja, korišćenja i održavanja svega i svačega (od toga kako treba napraviti raspored nameštaja u stanu, preko održavanja vrtova, arhitekture i uređenja gradova, nošenja amajlija, pripreme hrane i ishrane, izbora posla…) kako bi ti život bio što ugodniji i kvalitetniji. Naravno, pisan je na mističan način – npr. da ti ne bi ulazili u kuću zli duhovi, ti napravi pragove; ali je u suštini vrlo praktičan – ako napraviš pragove, neće biti (smrtonosne) promaje.
Išli smo iz Beograda preko Londona za Peking. U Londonu smo neplanski spavali na aerodromu jer ljudi iz agencije nisu proverili koje smo vize dobili od Britanaca, pa smo umesto tranzitne A dobili tranzitnu B sa kojom nismo mogli da napustimo aerodrom. (Doduše, agencija se izvinila tako što nam je produžila boravak u Hong Kongu za jedan dan, a Britiš Eirvejz nam je poklonio ćebad i vaučere za doručak i večeru iako oni ništa nisu krivi.)
Tokom boravka u Kini, posetili smo Peking, Šangaj, Sidžou, Šijan, Gilin, (Šen Žen ne računam) i Hong Kong (koji je već predat nazad Kinezima, ali se u njemu još vozi levom stranom), ali ja neću pisati o ovim gradovima pojedinačno, nego ću celo putovanje probati da uklopim u nešto što zovem „Recept za milijardu i po ljudi“.
