Kad si besan, pokušaj da se prešaltuješ na sporedni kolosek i smiriš živce pevajući zabavne dečije pesmice!
Neka to bude pesmica koja u tebi budi lepa [o]sećanja. Ona će te, ako si svestan da si besan i ako si odlučan da savladaš bes, okrenuti da razmišljaš o lepim stvarima i sprečiti da iskališ bes.
Efekat će biti još bolji ubuduće ako, jednom kada se smiriš, iskarikiraš celu situaciju i obradiš pesmicu. Na primer…
Zamisli da su Raj i Pakao samo projekcije u tvojoj glavi u trenutku smrti.
Da se u tom trenu oslobode električni impulsi koji ti omoguće da „vidiš“ svu svoju prošlost, sve rezultate svojih dela i sve što će se kao njihova posledica dogoditi u budućnosti.
Zamisli da u tom trenutku „osetiš“ sve što osećaju ljudi kojih se tiču tvoja dela, i da su Raj i Pakao definisani baš tim osećajima.
Razmisli da li bi bio u srećan u Raju ili bi „goreo“ u Paklu.
Seti se kako si se osećao kada si očekivao novosti, a njih nije bilo niotkuda. Seti se koliko te je proždirala neizvesnost i koliko ti nije dala da radiš druge stvari, da misliš i da se ponašaš normalno, da zaspiš…
Seti se toga kada neko od tebe zavisi, pa ne dozvoli da se oseti isto. Pošalji kratku poruku, sms ili ga pozovi i kaži kakva je situacija i kako napreduje.
Što si stariji, bićeš bliži smrti. A što si bliži smrti, to ćeš češće razmišljati o tome ko će i kako da te pamti kada te ne bude bilo.
Na Internetu sam jednom našao izreku: „Ljudi mogu zaboraviti šta si rekao ili uradio, ali neće zaboraviti kako si na njih delovao i kako su se osećali u tvom društvu.“
Mislim da je to najbolja zaostavština koju možeš da ostaviš – budi uvek tu za druge, raduj se sa njima, pomozi ako možeš, pa će sećanje na tebe i tvoja dobra dela živeti dugo posle tvoje smrti.
Uvek stavljaj živa bića ispred neživih predmeta! Naravno, ne govorim ti o prostornom rasporedu već o prosvećivanju pažnje.
Ne postoji ni jedna situacija u kojoj bilo koji predmet ili apstrakcija mogu da zavrede više tvoje pažnje nego bilo koja osoba, osim u vanrednim situacijama kada to može da pomogne nekom biću. (Što je zapravo indirektno opet prosvećivanje pažnje živom svetu.)
Pažnja je potrebna jedino živim bićima.
Kada ti se obrate glasovi iz prošlosti sa željom da te podsete na neki nemio događaj, idi i istuširaj se toplom vodom. Neka voda bude baš topla, kao da si u sauni. To te uvek opusti i oraspoloži.
Kao i svi drugi unutrašnji glasovi, i ovi iz prošlosti žele ti dobro, samo je način na koji ti se obraćaju neprijatan. Opuštajući se i osvežavajući raspoloženje, omogućićeš sebi da ih čuješ i poslušaš. Ono što ti govore verovatno ima veze sa nečim aktuelnim, i verovatno je veoma važno, pa je zato važno i da ih saslušaš.
„Emocije“ dolaze iz francuskog jezika, iz XVI veka, i predstavljaju nešto što budi, što podstiče na kretanje. Ako bi posmatrao kao fizičar, emocije bi bile Njutnova sila koja te pokreće ili koči.
I tu leži zec! Osećanja su relativna stvar, i da li će te neka emocija pokrenuti na akciju ili ukočiti jedino od tebe zavisi. Od tebe zavisi kako ćeš se osećati, podstaknuto ili sputano. Ti biraš smer!