Osvanuo je novi dan. (U stvari, ono što ću opisati u ovom članku se dešavalo tokom više dana, ali ću ga ja zbog celovitosti spakovati u jedan! 🙂 Osim vode i par čokoladica koje standardno nosimo sa sobom kada krenemo u neku šetnju, spakovao sam u ranac i čarape i duks. Wayan mi je prethodnog dana rekao da se on jednom prilikom smrzao kada je bio na Mount Agung – najvećem vulkanu na Baliju.
„Šta će ti duks?!“ – upita me Bojana.
„Ako bude hladno…“ – odgovorih imajući na umu onu dobru staru-novu „ko se na mleko opekao i u jogurt duva“.
„On se smrzao zato što je navikao da mu bude 40 stepeni! Mi smo došli iz Beograda u kojem je -10!“
Bila je u pravu…
Vulkan-planina Agung izgleda veličanstveno! Ne mogu da kažem da se odjednom izdiže sa ostrva – pre će biti da se u vidu ostrva odjednom izdiže iz okeana. Toga su svesni i Balinežani – oni su u fazonu „jednom kad ozbiljnije proradi, svi smo gotovi!“ Sad ću napraviti jednu malo veću digresiju…
Jedan od najjačih utisaka sa Balija mi je bio taj što Balinežani generalno ne znaju da plivaju! Nisam video nijednog Balinežanina da pliva dalje od onih desetak metara od obale na kojima može da dohvati dno. Ok, izuzeci su ribari koji se upuštaju u avanturu i odlaze i do 50 metara od obale. Ali… Ni oni ne znaju da plivaju! Tačnije, kada ide da baci ili izvadi mrežu, kada lovi hobotnice ili peca, Balinežanin-ribar nosi sa sobom dve međusobno povezane bove. Ove bove nikada ne ispušta iz ruke! (Bove, je moj izraz – to su više dve kante za benzin ili dva poveća komada stiropora umotana u neku mrežu…) Bojana i ja smo ih posmatrali i to ume da izgleda vrlo… Interesantno! Zastani za trenutak i razmisli – ako ne uloviš ribu, nećeš moći da je prodaš i zaradiš nešto novca za pirinač, pa će tvoja deca biti gladna; plašiš se vode i ne znaš da plivaš, i sve što te razdvaja od sigurne smrti je par povezanih kanti. Šta misliš – koliko čvrsto stežeš konopac, i koliko veliko srce treba da imaš?
Dakle: generalno – Balinežani su slabi plivači! „Živiš na ostrvu sa vulkanom koji je pre 30ak godina bio aktivan i ne znaš da plivaš!!!“ bila je jedna od mojih misli. Ok, možda ti plivanje i ne bi mnogo pomoglo kada bi vuklan krenuo da divlja sa lavom i pepelom, ali… „Živiš na ostrvu!!!“ i imaš oko sebe više vode nego kopna… To mi je bilo sasvim neshvatljivo dok nismo stigli u Pura Besakih, iliti Majku Svih Hramova (evo i na engleskom Mother Temple of Besakih). (ovde je kraj digresije:-)
Mislio sam da napišem da smo se popeli na vulkan, ali sam se setio da smo mi sve vreme u stvari na vulkanu, pa… prišli smo bliže najvećem krateru! 🙂 Na padinama su brojne plantaže pirinča. Kako se istovremeno gaje tri roda, različiti stadijumi daju različite boje poljima.
U jednom od kratera je jezero! Na jednoj visoravni stoji ovaj velelepni kompleks hramova – Majka Svih Hramova – jedinstven po tome što u tom kompleksu postoje hramovi za sve kaste!
Sistem kasta je na Baliju vrlo značajan. I do te mere složen da oni čak i ne razgovaraju istim jezikom. U stvari složenost jezika zavisi od kaste. Tako, npr, ona najniža nema vremena! Ja jedem pirinač! Nema „ja sam jeo“ ili „ja ću jesti“. Ovo ima za posledicu da većina Balinežana „bolje“ govori engleski nego maternji jezik!
Pre ulaska u kompleks možete da unajmite stativ.
To je „vodič“ kojem ćete u početku čupati reči iz usta, a onda ćete se posvetiti čitanju iz turističkih vodiča i koristiti ga umesto stativa za slikanje. (Mogu ti reći da za 10 dolara slike uglavnom dobro ispadaju.:-)
Ko želi da uđe u hram mora da obuče sarong. (Reč neverovatno podseća na indijski sari, a i nosi se umotan oko tela, samo je kraći i nose ga i muškarci.) Hramovi su napravljeni od (pogađaš) crnog vulkanskog kamena. 🙂 Naravno, svuda su cvetne korpice i drugi darovi koji se prinose Bogovima: Brahmi, Višnu i Šivi. (Tu mi postaje jasnija ona priča o plivanju.) Svaki Bog ima svoju ulogu i svoju boju i simbol. Brahma je tvorac, njegova je crvena boja i simbol mu je vatra. Višnu je ravnoteža, boje su mu bela i žuta, a simbol vetar. Šiva je uništitelj – boja mu je crna, a simbol… voda!
Predstave su im raznolike – od palminog štapa sa ukrasnim visuljkom, preko kamenog stuba do animalno-humanoidnih prikaza.
A sad jedan mali zlobni komentar! }-] Dok nismo obišli Majku Svih Hramova, mislio sam da Nemci vole Bali zbog niskih cena i klime, ali onda sam shvatio da se u stvari tamo osećaju kao kod kuće – na svakom koraku se na hramovima mogu uočiti svastike! }-]
Šalu na stranu, (nisam se bavio ulogom svastike u nacističkoj kulturi pa ću samo reći da) u balinežanskoj Hindu religiji svastika predstavlja vrhovno božanstvo iz kojeg su proistekli Brahma, Višnu i Šiva, predstavlja izvor svega, ravnotežu… (I negde je okrenuta na jednu, negde na drugu stranu.)
Nakon što smo se popeli na svaki kamen i ispratili par ceremonija, krenuli smo dalje. Ceremonije neverovatno podsećaju na naše (znam da zvuči neverovatno, ali jedna od molitvi me je apsolutno podsetila na hrišćansko pričešće, sa sve uzimanjem nafore!) sa tom razlikom da u procesijama značajnu ulogu igra muzika a ne reč. (Uzgred budi rečeno… Balinežani su vrlo tolerantni i dozvoliće ti da se u njihovim hramovima pomoliš svom Bogu na način na koji tebi odgovara, samo je potrebno da se prethodno dogovoriš sa njihovim sveštenstvom da ne bi povredio tuđa osećanja.)
Baš tog dana, u hramovima se prinosila žrtva bogovima u vidu kokoške. Takvi dani su oni retki dani kada Balinežani imaju priliku da jedu meso.
Krava je i kod njih sveta životinja (i sme da se jede samo u toku jednog dana u godini, u vidu žrtve), ali njihov životni standard im ne dozvoljava ni da jedu kokoške koje uglavnom trčkaraju svuda oko kuća. U nekom proseku, da bi bio sit u toku dana (što će reći da ima za pirinač za doručak, ručak i večeru) Balinežaninu je potrebno 100 dinara, koje on teško zarađuje. Ovako, zarad svog blagostanja mora da uhvati jednu kokošku, žrtvuje je i nakon ceremonije, da je pojede.
(Sad se setih još jedne zanimljivosti – glavna sirovina koju Bali izvozi je pirinač. Glavna sirovina koju Bali uvozi je… pirinač! Tu je u pitanju ili neko ozbiljno pranje novca, ili je njihov pirinač kvalitetniji pa gledaju da zarade u nekoj razlici…)
Osim ovog božanskog trojstva, značajnu ulogu u balinežanskoj religiji igraju i Ganeš (u vidu slona) i Hanuman (u otelotvorenju majmuna). Tako smo obišli i Slonovu pećinu (naziv koji su verovatno dali evropljani zatekavši statuu slona u pećini) i Svetu šumu majmuna.
Majmuni su do neke mere simpatični. Što bi današni tinejdžri rekli, oni otpadaju tako po granama… Navikli su se na turiste, pa kad se smore od češkanja i bištenja oni napadaju džepove na pantalonama. Ume da bude neprijatno sa obizom na to da te napadaju majmuni, ti nemaš banane da im baciš kako bi te ostavili na miru, a ne smeš da im pretiš (ne daj bože da ih udariš) jer je to Sveta šuma majmuna (u kojoj ima čuvara). Ali, kada su na pristojnom odstojanju… baš su slatki. 🙂
STOP! Osećam nekakav negativan prizvuk u prethodnom pasusu! Sad ću to promeniti…
Sveta šuma zaista izgleda fantastično i čini da se i čovek tako oseća u njoj!
Razlikuje se od klasične džungle jer većinu drvne populacije čine banijani (banyan) – vrsta fikusa koja gradi kolonije. Naime, kada drvo dostigne zrelost, iz njegovih grana počinju da se izdvajaju zasebni organizmi koji spuštaju korenje do zemlje. U prvi mah, ovo samo po sebi izgleda prelepo – kao drvo sa zavesom, baldahinom… Kada se koji koren primi, on počinje da deblja i deblja i na kraju postaje zasebno drvo. Ali ostaje tu gde jeste i raste zajedno sa drugima i onda kolonija postaje pet-šest metara široka (tj. u prečniku). A samo korenje je čvornovato i talasasto i izgleda krajnje nestvarno – kao da ga je neko naslikao!
Banijan veoma često ume da bude sveto drvo (nevezano za Svetu šumu). To se najlakše može zapaziti tako što primetiš da je obmotano plaštom crvene, žute, bele ili crne boje! 🙂 A ponekad i kariranim crno-belo-sivim platnom jer ova šara predstavlja ravnotežu dobra i zla, tj. činjenicu da u svakom zlu postoji dobro i u svakom dobru ima nešto zlo. Citiraću Wayana: „Nothing is good and nothing is bad. Everything is good and bad. Like Internet!“ 🙂
Kada je neko drvo sveto, ne sme da se dira. Ovo je verovatno predstavljalo problem putarima, ali daje posebnu čar Baliju.
Osim oka, u Svetoj šumi uživaju i uho i koža. Vazduh je ispunjen živopisnim zvućima, kricima, šuškanjem i vlagom niže temperature. U takvom okruženju zapitaš se kakav je tvoj život. Prvo što poželiš jeste da se izvališ i uživaš tu gde jesi, samo da gledaš u zelenilo koje te okružuje ili da zaspiš. Onda se setiš: „nemamo vremena, moramo da idemo dalje, moramo da iskoristimo ovo vreme da obiđemo sve…“ U tom trenutku te zaboli duša što odlaziš i konačno shvatiš – „Vremena nemamo i nikad ga nećemo imati da vidimo i obiđemo SVE! Sad smo ovde i jako nam je lepo i zato ćemo ostati onoliko koliko želimo. Nećemo otići u Denpasar, ali će nam doveka ostati ovo lepo iskustvo!“ Odrekneš se jednog zadovoljstva zarad drugog i shvatiš zašto je Bog stvorio vreme – da bi te naučio da biraš! (kontam da, onomad kada nam je dao slobodnu volju, vreme još uvek nije postojalo i da ga je napravio kada je shvatio da ne znamo da napravimo izbor:-)
Kratko se zadržavamo u hramu Gunung Kawi. Ovaj hram je, po legendi, u toku jedne noći svojim noktima isklesao iz stene sveštenik u zanosu! Nažalost, kako je izrađen u kanjonu, kiša je vekovima spirala (izgrađen je u X veku) kamen i danas se mogu prepoznati samo obrisi…
Odlazimo dalje da obiđemo Svete izvore. Zatičemo lepo uređene komplekse bazena sa šmrkovim u obliku životinjskih (mitoloških) glava, sa odvojenim toaletima i svlačionicama, sa garderoberima… i sve to na otvorenom prostoru – u sred džungle! Treba li da ponavljam da je bilo sjajno?! 🙂
A kako bi i moglo da bude?! Od davnašnjih vremena je poznato da voda ima opuštajuće dejstvo na ljudski organizam. Jedan od mojih profesora sa Instituta za fiziku u Zemunu mi je ispričao sledeću priču. Kaže ovako: „Zašto deca počinju da plaču posle izvesnog vremena kada dolaze rodbina i prijatelji da ih vide? Zato što je ljudska koža prirodno naelektrisana i nakon kada te puno ljudi dira ili kada defiluje oko tebe, raznorazne prljavštine se na nju zalepe i ona se razelektriše! I ti se unervoziš! I sve što treba da uradiš da povratiš raspoloženje jeste da se istuširaš, umiješ, opereš… jer je voda odličan rastvarač, pa će odneti prljavštinu i tvoja koža će se ponovo naelektrisati…“ Meni zaista prija voda, i najbolje se osećam i najviše lepih i konstruktivnih misli mi dolazi kada plivam ili se tuširam, ali se nismo okupali u Svetim izvorima – samo smo se umili i malo odmorili noge.
Pre nego ćemo otići da ispratimo zalazak sunca kod hrama Tanah Lot, svraćamo u Palatu pravde! Stvari stoje ovako… Živiš ovaj život. Onda umreš i ideš pred strašni sud. Tamo preispitaju tvoj život i:
a) onaj ko je bio baš baš dobar doživljava nirvanu – stanje potpunog blaženstva i u njemu ostaje večno!
b) onaj ko je bio uglavnom dobar dobija još jednu šansu u telu čoveka sa manjom kaznom – npr. ko je imao zle misli u prethodnom životu, u novom će imati migrene
– dalje, ko je činio preljubu, sudeći po slikama u Palati pravde, ne može da očekuje nešto lepo u sledećem životu…
c) onaj ko je bio baš loš u sledećem životu (ili par njih) će se roditi u obliku životinje kako bi ispaštao svoje grehe.
Demoni su ružni, poput naših… veštica! Bar su kao takvi predstavljeni na slikama. I to je očekivano. Ali… Balinežani veruju i u dobrog duha Baronga koji je još ružniji! Izgleda kao čudovišna kombinacija kokoške, zmaja, vepra i pekinezera! I onda kada odeš da pogledaš tradicionalni „Barong Dance“ nema šansi da shvatiš šta se tu dešava, ko je tu kome rod, ko je dobar a ko loš, ko je na kraju pobedio i sl, ako prethodno ne pročitaš o čemu se u plesu radi.
Sunce se polako spušta u Indijski okean a mi sedimo na stenju ispred hrama Tanah Lot i uživamo u zvuku talasa koji se lome na plaži punoj školjkica. Ovaj hram je podignut na poluostrvcetu i (iako bih se ja zakleo da preko dana izgleda lepše) turisti najviše vole da ga slikaju kada se nebo zapali.
(A poznat je i po tome što je pre neku godinu, kada je onaj čuveni cunami udrmao Indijski okean i odneo mnoge živote, zapretila opasnost da se sruši pa su japanci uložili silne pare da se stenje učvrsti i hram obezbedi.)
Noć je pala, i mi smo se vraćali u hotel. Usput, Wayan nam je ispričao par tzv. mitosa – ja bih ih nazvao bajkama. Moram da priznam da sam zaboravio šta nam je sve ispričao, ali u tom trenutku dok ih je pričao, neverovatno su me asocirale na „Zlatnu jabuku i sedam paunica“! (Preporučujem da pročitaš ovu priču ponovo jer je meni bilo krajnje šokantno kada sam je skoro pročitao – nisam mogao da verujem šta su nas terali da čitamo u školi!) Stigli smo u hotel, te su nam mitosi bili ujedno i priče za laku noć… 🙂
Оставите одговор