Probudio sam se. Nisam znao koliko je sati, ali sam konstatovao da je mračno kao kad pada kiša. Načulio sam uši i shvatio da, zapravo, i pada. „Ok, znam da je u februaru kišna sezona na Baliju, ali zar je morala baš da pada kad smo mi tu…“ – pomislih. Izađem na trem ispred kolibice i vidim da je sve mokro, da vedra neba nema ni na pomolu, ali i da su kišne kapi sasvim tople!
Odemo do restorana nešto da klopamo, pa da polako krenemo da istražujemo ovo fantastično „ostrvce“. Čekalo nas je puno toga da uradimo danas – da pronađemo vozača/vodiča za obilazak hramova, da rezervišemo termine za ronjenje i, naravno, da uživamo! 
Kiša je stala, ali je i dalje oblačno. Inače, voli da pada u vidu pljuskova – pola sata pada, pada, pada, onda je nema par sati, pa tako u krug.
Vođen onom dobrom starom „ko pita ne skita“, kada smo krenuli u šetnju, svratim na recepciju i pitam na koju stranu i koliko daleko ima da se ide do Kandidase. Digresija: Kandidasa je glavni grad oblasti u kojoj je naš hotel. Kandidasa je selo (vidi prethodni post) u kojem umesto džungle među stambenim kućama imate restorane i prodavnice. Recepcionar me sasluša i pita me „hoćete da idete taksijem ili da sačekamo besplatni hotelski prevoz“. Ja kažem „hoćemo da se prošetamo“. On ćuti. Ja ćutim. On verovatno pokušava da shvati zašto želimo da pešačimo. Ja kažem „mi volimo da se šetamo“. On se ljubazno nasmeje i objasni nam da imamo „čak“ 2 kilometra, i kuda da idemo. Uzeli smo kišobran za svaki slučaj i krenuli.
Izašli smo na „magistralni put“ i krenuli put Kandidase. Pored puta je (donekle) urađen trotoar tako da uspevamo elegantno da izbegnemo sumanut način vožnje koji Balinežani praktikuju (a koji se ogleda u tome da jure motociklima u svim smerovima, a da na motociklima sedi po troje-četvoro, uključujući decu, bebe, stare i mlade, bez kaciga ili bilo kakve zaštite).
Šta više, kad izađeš na trotoar, oduševiš se njegovim izgledom. Naime, Balinežani praktikuju pravljenje korpica od palminih listova i pruća, veličine spojenih dlanova, koje pune cvećem, voćem, mirišljavim štapićima (i paricama), a koje prinose kao dar bogovima.
Te korpice zaista fantastično izgledaju – svaka je umetničko delo za sebe i daju očima boju i radost gde god se okreneš. Jedina im je mana što „bi ih trebalo preskakati“ da se ne naljute oni koji su je stavili na sred puta (ili božanstva kolima je ostavljena:-).
Usput vidimo đake kako čiste dvorište škole golim rukama puneći kofice za plažu. U prvi mah pomislih kako to nije baš higijenski, ali kad sam se zagledao, shvatio sam da „đubre“ zapravo čine korpice od pre neki dan. Prolazimo i pored policijske stanice. Kod kamenoresca ima štošta da se vidi – vulkanski kamen iskopavaju negde severno od Denpasara (i to su toliko već iskopali da su praktično napravili kanjon:-) i onda ga obrađuju. U suštini, kamena ima svuda ali im je verovatno jednostavnije da ga kopaju mašinama nego ručno. Prave sve od njega – cigle za kuće, pločice za trotoare, skulpture, posuđe… I zaista su vešti u tome!
Svraćamo u radnjice da bismo se upoznali sa suvenirskom ponudom i cenama. I tu se zapitam… Ja radim u državnoj firmi i plata mi je prosečna za Srbiju. I za mene su stvari na Baliju smešno jeftine. A šta su onda za Nemce kojima je prosečna plata 4-5 puta veća?!
Prolaznici nam se javljaju: „Hello! Where are you from?“ (To im dođe umesto „kako si“ ili sl, pa nije neobično ako te samo pitaju, ti odgovoriš, a oni se nasmeju, okrenu i odu!:-) Za Srbiju nisu čuli, ali možemo da prođemo kao zemlja između Turske i Italije.
Upoznajemo I Wayan Mudra – lika koji će nas narednih dana voziti po ostrvu i koji me je toliko oduševio svojim shvatanjima (na prvom mestu) i pričama da ću svakome ko bude išao u Kandidasu rado preporučiti da ga angažuje i dati njegov kontakt.
Obilazimo Kandidasu. Balinežani nam se čude što idemo peške. Kad im kažemo da smo došli peške od hotela do grada, oni začuđeno konstatuju „Peške?! Dva kilometra!?“ Oni ne silaze sa motorića.
U međuvremenu počine da pada kiša i tada proživljavam ono što je pisac hteo da kaže filmom „Instinkt“. U prvi mah se mašim za kišobran, ali sekund pre nego ću ga otvoriti shvatam da sam već mokar – vlaga je toliko velika i toliko je toplo da ti je odeća sve vreme mokra. Kiša pada, ali sem onog „pokisnuću, daj da se sklonim sa kiše“ refleksa ne menja ništa! Počinjem da razmišljam o tehnici koju nosim sa sobom. Mobilni? Ostavio sam ga u kolibici – poslednje što mi je potrebno u ovom raju jeste da me neko zivka. Fotoaparat? Staviću ga u kesu i problem je rešen. Uostalom, zašto ga i nosim sa sobom i zašto škljocam kao ludak na sve strane. Da bih nekome pokazao slike?! Pa, neću da vam pokažem sve što sam video! Idite na Bali pa vidite sami!!! Da bih evocirao uspomene?! Jeste, i onda se posle nekog vremena sećam samo slika, a ne doživljaja! Šalu na stranu, ovog puta sam zaista škljocao minimalno baš iz ovih razloga – bilo mi je toliko lepo da sam se trudio da svaki trenutak iskoristim da upijem tu lepotu, i zaista (zaista vam kažem): spakujte se i idite da vidite i doživite ove lepote. Nijedna priča, koliko god živo ispričana, niti ijedna slika, film ili bilo šta drugo mogu da vam dočaraju Bali!
Neko ko me bolje poznaje (i ko zna da volim da čistim naočare dok postoji i najmanja tačkica na njima), sad bi me pitao „A naočare? Šta ćeš sa njima?“ Pa, dovoljno je da sačekam da se osuše – nema kamenca, nema čađi i gara, i dovoljno je da pređem maramicom preko stakla pa da budu čiste!
Pogledam Bojanu, shvatim da se slažemo i zatvaram kišobran. Balinežani nas gledaju kao da nikad nisu videli „belog čoveka“ bez kišobrana.
Predveče (prosto je neverovatno koliko vreme leti kada ti je lepo), odlazimo na večeru u restoran koji nam je preporučio Wayan. Kaže „vodim vas na mesto gde vam je hrana sigurno dobra, ne zato što imam dil sa vlasnikom (koji je moj rođak:-) već zato što smo se dogovorili da vas sutra vodim na izlet, i ako se razbolite ja ću ostati bez posla“. Večera je bila posebna.
Evo kako je Bojana opisala (njeno čulo ukusa je daleko istančanije od mojeg):
„Prvi ručak na Baliju je bio u jednom divnom i romantičnom restoranu. Napokon nešto što nije fensi i gde nema izveštačenih konobara! Za predjelo smo odabrali koktel od gambora, ananasa, salate i manga. Prelepo servirano, u činiji za voćne salate! Glavno jelo je bio mešani sate, tj. balinežanski ražnjići od ribe, piletine i svinjetine, koji na sto stižu na malom zemljanom roštilju, u kome je žar, tako da su ražnjići stalno topli! Tu je bila i riba, pečena sa začinima i povrćem u listu banane. I jedno i drugo jelo je lagano i osvežavajuće, garnirano pirinčem i povrćem. Našli smo mesta i za dezert – voće sa medom…“
Ja ću još samo dodati da sam uživao i da smo komplet jela (predjelo, jelo, dezert + pivo, x2 osobe) platili 15 dolara! I još smo imali pravo na besplatan prevoz nazad do hotela. Ovo pravo nismo iskoristili, već smo laganom šetnjom dali vremena želucu da se spremi za prvo bućkanje u more, a kasnije i đakuzi.
Ja, iskreno, ne volim da se kupam noću jer imam strah od vode kojoj ne vidim dno. Ali sam se sasvim opuštao na obali koju zapljuskuju talasi, pri čemu je temperatura vode stepen ili dva niža od temperature vazduha! Prosto milina! Inače, Bojana je izabrala hotel – svaka joj čast! (ne može da se uda! već je udata:-) Kad se izađe na obalu, hotelu pripadaju dve plaže. Obe su peščane, ali od mešavine koralnog i vulkanskog peska koji ne zalaze gde im nije mesto i koji je pun prelepih školjkica i grančica korala.
A kako uđeš u vodu i otplivaš 10ak metara (prih par koraka je voda do struka) dolaziš do koralnog spruda koji je prava uživanjcija za snorkijevce! Ostajali smo po dva sata u vodi (Bojana i duže ako uzmemo u obzir da bi pravo iz mora otišla u bazen ili đakuzi u kojem bi ostala dok je ne pozovem da opet idemo u vodu:-)
Konačno đakuzi sjajno opušta mišiće posle dana provedenog na nogama. Nakon toga ostaje samo da se bacimo u krevet sa baldahinom, i zahrčemo. Sutra (tj. u sledećem članku) nas čeka prvi izlet po ostrvu…
Оставите одговор