Išli smo iz Beograda preko Londona za Peking. U Londonu smo neplanski spavali na aerodromu jer ljudi iz agencije nisu proverili koje smo vize dobili od Britanaca, pa smo umesto tranzitne A dobili tranzitnu B sa kojom nismo mogli da napustimo aerodrom. (Doduše, agencija se izvinila tako što nam je produžila boravak u Hong Kongu za jedan dan, a Britiš Eirvejz nam je poklonio ćebad i vaučere za doručak i večeru iako oni ništa nisu krivi.)
Elem, pošto smo se našetali na aerodromu, i najeli čokoladica za večeru i doručak (ko je lud da jede (p)razne sendviče kada može da jede britanske čokoladice sa pomorandžom, mentom, kafom…), pošli smo na desetočasovni let ka Pekingu. Ja sam pre toga samo dva puta leteo avionom – prvi put iz Tivta za Beograd, kada smo utrčavali u avion po principu „ko uđe – leti, ko ne uđe, čeka sledeći avion“ (pa ne moram više da pišem o tom iskustvu), i drugi put do Londona sa ljubaznim stjuardesama, i obrokom u letu. Sada, treći put, sam se našao u avionu u kojem svako ima svoj televizor, slušalice, ćebe, čarape, vlažne maramice, obroke po želji, sokove, čajeve, kafu, vodu, koliko ti duša ište… Na TV su, naravno, sve filmski hitovi, serije, igrice, edukativne emisije… tako da ti vreme proleti dok si u vazduhu. 🙂
Ipak, kada smo stigli, jedva smo čekali da izađemo napolje i posle dva dana udahnemo svež, nefiltriran vazduh. Ali, kada smo izašli iz pekinškog aerodroma, zastali smo i zapitali se gde smo mi to došli…
Ispred izlaza je stajao veliki bilbord sa manga ženom-kravom koja je verovatno reklamirala mleko, a vazduh koji smo udahnuli je bio sve sem svež – neka mešavina mirisa iz kineske kuhinje, smoga i vlage.
Prvo što nam je proletelo kroz glavu jeste da nema razlike između Kine i Bloka 70, pa smo pomalo zbunjeni i razočarani ušli u autobus… Ali tada se sve promenilo… (Ne zato što smo opet udisali vazduh iz klima uređaja, već zbog neverovatnih lepota Kine! 🙂
Pisana istorija Kine počinje pre oko 5300 godina (3300 godina pre naše ere) od kada se i računa „njihovo“ vreme. Međutim, ako danas pitate Kineza (mlađeg od 15 godina) koja je ova kineska godina on će vam reći 2006. jer su i oni odlučili da prihvate zapadnjački kalendar.
Ja neću ni pokušati da vam predstavim kinesku istoriju hronološki, niti da se udubljujem u njih, jer bi mi za to trebalo moooooogo vremena i slova. Ja ću nastojati da vam dočaram koliko sam oduševljen kineskim narodom i da vam prenesem zanimljivosti koje sam uspeo da upamtim.
Danas je Kina narodna republika (skraćeno, za Amerikance PRC:-) sa najvećim parlamentom na svetu i komunističkim državnim uređenjem. Pre nego su komunisti došli na vlast…
Kinom je vladalo 14 dinastija koje su se međusobno krvile kao što je red da se dinastije međusobno krve, pa su na prestolu bili najjači vladari! Međutim, tu je bila jedna začkoljica koja nije dozvoljavala onim najsposobnijim da ostanu zauvek na vlasti. Naime, (u to vreme) Kinezi su smatrali da vlast dolazi od Neba i od Zemlje, te da bi „produžio“ svoju vladavinu Imperator je morao svake godine da se pomoli (Nebu i Zemlji – odvojeno, u Nebeskom hramu i Zemaljskom hramu) za još jedan mandat. Pa, ako bi zemlju (državu) pogodila sušna godina, ili serija zemljotresa ili kakva druga katastrofa, Imperator bi lako mogao da zglajzne sa prestola jer „Nebo i/ili Zemlja ne žele da on vlada još godinu dana“… (Kakve su šanse da se u tolikoj zemlji ne dogodi neka nesreća?!)
Hramovi su, kao što slika ne može da dočara nego mora da se vidi uživo, veličanstveni! Možeš li da zamisliš koliko detalja ima svaki stub, svaka pločica, svaki zid, svaki… detalj? Ne možeš. Moraš da vidiš svojim očima! Moraš da odeš u Kinu.
Ako te ne zanimaju detalji previše, ako više voliš da vidiš celinu, ili jednostavno voliš veeeeelike stvari, onda… opet moraš da odeš u Kinu! Makar da vidiš Veliki kineski zid.
Kineski zid je dugačak oko 8800 kilometara od čega je oko 6200 kilometara stvarno zidani zid. Šest hiljada dvesta kilometara. Zastani na trenutak sa čitanjem i probaj da zamisliš koliko je to. Daću ti jednu asocijaciju – poluprečnik Zemlje, tj. rastojanje do središta zemlje je cca 6300 kilometara. Da li je normalno da neko napravi nešto toliko veliko? Naravno da nije normalno – to je fantastično!!!
Kažu da je on jedino ljudskom rukom izrađeno delo koje se vidi iz svemira. (Proveriću jednog dana i tu tvrdnju.:-) Ali ono što je sigurno jeste da ga treba videti izbliza. Nešto toliko veličanstveno u šta je ugrađeno (u višestrukom smislu te reči) mnoštvo ljudskih života, za mene je svetinja.
Osim po Velikom zidu i jeftinim proizvodima (o kojima će biti još reči), Kina je poznata i po zmajevima. Ono što je važno napomenuti, jeste da su Kineski zmajevi u duši dobri i da oni bljuju vodu (koja navodnjava useve i omogućava Kinezima da lepo žive)! (A pošto onda zmajevi nisu strašni, kinezi su izmišljali stvorenja koja (npr) imaju glavu zmaja, noge govečeta, rogove jarca…)
Imperator je predstavljen kao Zmaj sa pet kandži (za razliku od drugih zmajeva koji imaju manje prstiju :-). Imperatorka je predstavljana kao feniks. Ove podatke treba uzeti sa rezervom jer ni meni nije bilo najjasnije objašnjenje lokalnog vodiča – taj njihov „fenix“ (kako je rekao na „chinglish“ jeziku) jako liči na pauna, dok je, primera radi, „unihorn“ neko mitološko stvorenje koje ima dva roga! Bilo kako bilo, Imperator je Zmaj!
Imperator je svoje vreme provodio u Zabranjenom gradu. Zabranjeni grad je palata, a tako se zove jer je: a) ulazak bio dozvoljen samo visokim zvaničnicima; b) zato što je ogrOman – u njemu je bila smeštena i vojska i činovnici i sluge i svi oni koji su mogli nekako da doprinesu da se Imperator oseća posebno. Danas je ulazak u Zabranjeni grad dozvoljen svim smrtnicima.
Koliki je Zabranjeni grad i čega sve tu ima? Rekao bih „od popa uši fale“, ali nisam siguran. Ima od ceremonijalnih predmeta do ličnih stvari, od davnina, pa do poslednjeg kineskog cara.
Inače, poslednji kineski Car je bio „šmokljan“ jer je bio pod jakim uticajem od strane Japanaca. Zasto šmokljan? Zato što Kinezi baš ne vole Japance, po rečima lokalnog vodiča. Ta netrpeljivost ide od „početka vremena“ kada su Japanci bili neki „divljaci sa ostrva“ i koji su svojim gusarskim upadima predstavljali stalnu pretnju za primorska mesta. (Vodič reče otprilike ovako – Japanci su američka marioneta i mi možemo u svakom času da ih zgazimo. Oni uopšte nemaju svoju kulturu već su sve pokrali od nas. Jedini razlog što je tzv. japanska kultura cenjena u svetu jeste što smo mi dugo godina bili zatvoreni prema svetu. Očito, lokalni vodiči su vrlo ponosni na svoju tradiciju i kulturu, i više nego rado odgovaraju na pitanja, daju objašnjenja, pokazuju detalje…)
U Zabranjenom gradu smo se prvi put sreli sa kineskim vrtom. (Znam, Japanci su poznati po svojim vrtovima, ali da ne ponavljam šta je vodič rekao…) Vrtovi su fascinantni. Rađeni su po Feng Šuiju (biće više reči o njemu u narednim postovima) i uglavnom su ispunjeni prirodnim lepotama. Pod prirodnim lepotama mislim uglavnom na stenčuge koje priroda izvajala, a kinezi dovukli u vrt i ostavili ga baš takvog kakvog ga je priroda napravila. (Meni to izgleda fenomenalno jer i sam skupljam kamenčiće. One obojene i one što svetlucaju…:-)
Tu su, naravno, i potoci, i bonsai, i regularno drveće čije su krošnje oblikovane tako da predstavljaju brojne živuljke, i mnogo, mnogo cveća. I ne samo tu, u Zabranjenom gradu, već i u Letnjoj bašti, u Zimskoj bašti (bašte koje su po površini same veličine 4-5 fudbalskih stadiona, prepune žada, sedefa, zlata…), u svakom mestu gde bi Imperator povremeno prolazio, u svakoj imućnijoj kući…
Svi lokaliteti na kojima smo bili su restaurirani, ili su u toku, pa se zaista lepe za oči. Nažalost, mnoštvo stvari je zauvek izgubljeno u posleratnoj kulturnoj revoluciji koja je za cilj imala raskidanje veza sa imperijalističkom prošlošću. Ali, i ono što je ostalo sačuvano će te ostaviti bez daha, i zato odmah dodaj ber jednu veliku kinesku turu u svoj planer za narednu godinu.
Оставите одговор