Šta je meditacija – Džidu Krišnamurti

0
445
profesionalni-fotograf-foto-radevic-baner
profesionalni-fotograf-foto-radevic-baner

Recimo da imam osećaj krivice. Osećam krivicu, što ne osećam, ali zamislimo da osećam. Mogu li da pogledam u tu krivicu, koji joj je razlog i kako se rodila, i kako sve dublje strahujem itd, čitavu strukturu krivice, mogu li to da osmotrim, i to u potpunosti? Naravno da možete. Ne? U celosti možete da je osmotrite jedino ako ste svesni prirode povređenosti. Možete biti svesni toga i krivice itd, svih različitih stvari koje smo prikupili. Toga možete biti svesni ako nema pravca i motiva koji su uključeni u tu svesnost.

Recimo da sam vezan za nešto ili za nekoga. Zar ne mogu da osmotrim koje su posledice vezanosti, šta je uključeno u vezanost, kako je ta vezanost nastala, zar ne mogu da osmotrim čitavu prirodu toga u trenutku? Vezan sam zato što sam usamljen. Tražim utehu. Želim da zavisim od nekoga. Jer ne mogu da ostanem sa sobom. Treba mi društvo. Treba mi neko ko će reći: “Dobro ti ide, matori.” Treba mi neko da mi drži ruku. Depresivan sam. Anksiozan sam. Pa tako zavisim od nekog. I iz te zavisnost izranja vezanost. A iz te vezanosti rađa se strah, ljubomora, strepnja. Zar ne? Zar ne mogu da osmotrim čitavu prirodu toga u trenutku? Naravno da možete, ako ste svesni, ako ste duboko zainteresovani da nađete odgovor.

Dakle mi kažemo, umesto da to činimo korak po korak, moguće je videti čitavu prirodu i strukturu i kretanje svesti sa svim njenim sadržajem. Sadržaj čini svest, i moguće je videti ga u potpunosti. I kada vidite njegovu celinu sadržaj se raspada. Pitanje koje postavljamo je ako je sadržaj deo svakodnevnog života naše svesti, a ta svest je akumulacija kroz vreme, može li to vreme da se zaustavi? Što znači ima li kraja svim borbama i svemu tome, u trenu? Kažemo da jeste moguće. Imati potpuni uvid u prirodu svesti. Uvid podrazumeva bez ikakvog motiva, ikakvog sećanja, samo imati trenutnu percepciju prirode svesti i sam taj uvid razrešava problem.

Onda možemo da krenemo u sledeću stvar, što je: “poređenje.” Zar ne? Ja sam visok, ja sam nizak. Moram da budem drugačiji od onoga što jesam. Merenje, razumete li? Što predstavlja poređenje, praćenje nekog primera. Sav naš tehnološki razvoj utemeljen je na merenju. Da nema merenja ne bi mogli da imamo tehnološki napredak. To jest znanje je kretanje u merenju. Ja znam, ja ću znati. Sve je to merenje. I to merenje se pomerilo u psihološko polje. I tako mi uvek poredimo u psihološkom smislu. E sada, možete li vi da zaustavite poređenje, što je takođe zaustavljanje vremena.

Merenje znači merenje sebe u odnosu na nekog drugog, i želja da se bude takvim ili da se ne bude takvim. Pozitivan i negativan proces su kroz poređenje deo merenja. Da je li moguće živeti svakodnevni život bez ikakve vrste poređenja? Vi poredite dva materijala, somot jedne boje sa somotom druge boje, ali psihološki, iznutra, biti potpuno slobodan od poređenja. Što znači biti slobodan od poređenja. Merenje je pokret misli. Dakle može li misao da se zaustavi? Većina nas pokušava da zaustavi misli, pokušava, što je nemoguće. Možete da kažete u sekundi: “Zaustavio sam misli.”, ali to je na silu, prisilno, to je jedan način da kažete: “Izmerio sam sekundu dok nisam imao misli.”

Dakle mi se pitamo nešto, što i svi stvarni ljudi koji su još davno bavili tim pitanje, koji su rekli: “Može li misao da se zaustavi?” To jest misao koja je rođena iz spoznatog, razumete li, znanje je ono što je spoznato, što je prošlost, može li ta misao da se zaustavi, tj. može li biti slobode od spoznatog? Razumete li moje pitanje? Jer mi uvek delujemo iz spoznatog, i zbog toga smo postali izvanredno sposobni i podražavamo i poredimo, i otuda neprestan napor da se bude nešto. Je li tako? Dakle može li misao da se zaustavi? Sama misao, kada je svesna same sebe, zna svoje granice i otuda ima svoje mesto. Da li vi to činite dok razgovaramo?

Dakle razgovarali smo o merenju, kontroli, značaju čula i njihovom pravom mestu, sve je to deo meditacije. I pitamo se sledeće: “Kada se dođe do izvesne tačke čula mogu da razviju nadčulne percepcije, jer postaju izuzetno osetljiva: telepatija, čitati nečije misli, upravljanje različitim oblicima vidovitosti itd. Sve je to unutar polja čula. Tako da nemaju taj kolosalni značaj koji im čovek pridaje. Oprostite mi što ulazim u lične stvari, kada je neko prošao kroz sve to vidi opasnosti toga, uhvaćeni u svo to čulno uzbuđenje. To je glupo. Dakle iako ove stvari nesumnjivo postoje, one su beznačajne.

Sada postavljamo sledeće pitanje, koje je: čovek je oduvek težio moći. Je li tako? Političari, popovi, svakodnevni čovek i žena žele da dominiraju, da kontrolišu žele da poseduju. Moć je postala izuzetno važna. Dve super sile. Što znači moć u rukama nekolicine, da bi diktirali šta bi drugi trebalo da misle.

Hrišćanska crkva je to izvrsno radila jedno vreme. Jeretici, mučenja, inkvizicija, sve to da bi se kontrolisao čovek propagandom, knjigama, rečima, slikama, kontrolisao kroz njegov strah, i nagradom i kaznom. Bilo koji oblik neslaganja je predmet ili mučenja ili izgona, koncentracionih logora ili lomače. Je li tako? To je istorija ljudske gluposti, iako čovek to naziva patriotizmom ili religijom. Sada se pitamo je li moguće živeti bez bilo kakvog osećaja moći?

Što znači možete li da živite u potpunoj anonimnosti i potpunoj poniznosti? Možete da imate ime, možete da napišete knjigu, da držite predavanja, i da malo postanete poznati, slavni, koju god reč da koristite, ali ništa više od toga. Dakle vi ne tražite moć kroz vidovitost, kroz telepatiju, sve bi to mogle da koristi vlade, da bi kontrolisale kapetana u podmornici. Svi oni eksperimentišu sa time, za ime boga budite svesni svega toga. I može li se živeti bez ikakvog osećaja moći? Znate, u tome postoji velika lepota, da budete potpuno anonimni.
A čitav svet juri identitet, moć, posedovanja. E sada, sledeće pitanje je: “Može li mozak koji je milionima godina star, tako jako uslovljen, toliko pun svega što je čovek prikupljao stolećima i zbog toga sve vreme funkcioniše mehanički, može li taj mozak biti slobodan od spoznatog, i može li taj mozak da nikada ne ostari, ostari u fizičkom smislu?” Da li sebi postavljate ova pitanja? Možda postavljate kada ostarite. Kada vam opadnu sposobnosti, kada izgubite svoj kapacitet razmišljanja, kada gubite pamćenje i onda kažete, “O bože, voleo bih da se vratim i budem mlad ponovo, da imam svež um, mlad um, odlučan um.”
Zar i vi nekada ne poželite? Može li taj mozak da izgubi svoj teret, i bude slobodan i da se njegovo stanje nikada više ne pogoršava. Nemojte da kažete “da” ili “ne”. Nađite sami. Što znači – ako vas ovo interesuje – znači da psihološki nikada ništa ne registrujete. Da nikada ne registrujete laskanje, uvredu, različite oblike nametanja, pritisaka, nikada. Da traka sve vreme bude potpuno sveža. Onda je mozak mlad. Nevinost znači mozak koji nikada nije bio povređen. Je li tako? To je nevinost, koja ne zna za jad, konflikt, patnju, bol, što se sve opaža u mozgu, zbog čega je mozak uvek ograničen, stari kako fizički postaje sve stariji.

Međutim ako nema beleženja, uopšte nikakvog, u psihološkom smislu, onda mozak postaje izvanredno tih, izvanredno svež. Nije to nada, nije nagrada, ili to učinite i otkrijete, ili prihvatite reči i kažete: “Kako li to mora da je čudesno, voleo bih to da iskusim.”
I onda ste promašili. Ako to međutim uradite onda ćete otkriti. Onda mozak postaje, usled ovog uvida, o čemu smo pričali, usled tog uvida moždane ćelije prolaze kroz promenu. Mozak se više ne drži sećanja. On više nije kuća sa ogromnom kolekcijom antikviteta. Je li tako? Dakle to je to. Onda isto tako moramo da postavimo pitanje: “Ima li ičeg svetog u životu? Ima li ičega što je sveto, nedirnuto mišlju?” Ono što je sveto stavili smo u crkve kao simbole, Devicu Mariju, Hrista na krstu – i otiđite u Indiju, tamo imaju naročite slike, a budističke zemlje imaju sopstvene slike, i to je postalo sveto, ime, skulptura, slika, simbol, na izvesnim mestima, crkvama, hramovima, džamijama itd, u džamijama zapravo nema slika, ali su tu divni spisi koji su isto tako postali slika.

Sada postavljamo pitanje: “Ima li ičega svetog u životu? Sveto biće koje je besmrtno, vanvremensko, od večnosti do večnosti, ono što nema ni početka niti kraja?” To se pitamo. To možete jedino da sami otkrijete, ne, ne možete da otkrijete, niko ne može da otkrije, to može da dođe kada ste odbacili sve stvari koje je misao učinila svetim, slike, muzeje, muziku, crkve i njihova verovanja, njihove rituale i dogme, sve je to shvaćeno i odbačeno, potpuno. Nema sveštenika, nema gurua, nema sledbenika. Onda, u tom ogromnom kvalitetu tišine možda otkrijete u toj tišini može da dođe nešto što je nedirnuto mišlju, jer tu tišinu nije stvorila misao. Tako da se mora ispitati, ući u čitavo to pitanje tišine. Postoji tišina između dva zvuka, postoji tišina između dve misli, postoji tišina između dve note u muzici, postoji tišina nakon buke, Postoji tišina kada misao kaže: “Moram da budem tih,” i stvara veštačku tišinu za koju misli da je stvarna.

Postoji tišina kada sedite mirno i prisilite svoj um da bude tih. Sve su to veštačke tišine, a ne stvarne, duboke, nekultivisane, tišine bez predumišljaja. Rekli smo da tišina može psihološki da dođe jedino onda kada uopšte nema beleženja. Onda je um, sam mozak sasvim nepokretan. Onda u toj velikoj dubini tišine, koja nije izazvana, nije kultivisana, nije vežbana, ali u toj tišini može doći taj izvanredni osećaj nečeg nemerljivog, bezimenog. Čitav taj pokret od početka do kraja ovih govora je deo meditacije. Gotovo.

Original: youtube.com/zakonprivlacnosti.com

Foto&Video&Tekst preuzeti sa portala ForensicSoul
Izvor: ForensicSoul

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here