Šta je meditacija – Džidu Krišnamurti

0
445
profesionalni-fotograf-foto-radevic-baner
profesionalni-fotograf-foto-radevic-baner

Ja ću uraditi ovo. Ne smem da uradim ono. Ili trebao bi da u budućnosti… morao bi da uradim to, itd. Delovanje volje. Dakle moramo da istražimo šta je volja. Nije li volja žudnja? Nije li volja suština žudnje? Zar ne? Molim vas pogledajte to. Nemojte to da odbacujete ili prihvatate, ispitajte to. Jer se mi sada pitamo je li moguće živeti život u kome nema ni senke kontrole, u kome nema ni senke delovanju volje. A volja je sam pokret žudnje.

Žudnja je percepcija, viđenje, dodir, opažaj, iz toga nastaje žudnja i misao sa svojom slikom, sve je to žudnja. čime smo se bavili, ali ja sada neću da ulazim u to. I pitamo se je li moguće živeti bez delovanja volje. Većina nas živi život uzdržanosti, kontrole, sputavanja, itd., bežanja.

I morate da se upitate: ko je taj koji kontroliše? Kada kažete “Moram da se kontrolišem, moj bes, ljubomoru, lenjost, tromost, itd.”, ko je onaj ko kontroliše? Da li je onaj koji kontroliše različit od onoga što kontroliše? Ili su oba isto?

Onaj koji kontroliše je ono što se kontroliše. Dakle sve dok postoji kontrolor on ispoljava svoju sposobnost da kontroliše. I mi kažemo da je kontrolor suština žudnje. I on pokušava da kontroliše svoje delovanje, svoje misli, svoje želje itd itd. Dakle poimajući sve to može li se živeti život koji nije promiskuitetan, u kome ne radite šta želite, već život bez bilo kakvog oblika kontrole, bilo seksualne, bez povlađivanja, bez volje da kontrolišete ono što bi trebalo i što ne bi trebalo, i celog problema volje. Vrlo malo ljudi se bavilo tim pitanjem.

I čitav istočni oblik meditacije je delimično kontrola. I ja sam lično protiv svega toga, njihovog sistema bilo kakvog oblika kontrole. Jer onda um nikada nije slobodan, već se uvek podčinjava nekom obliku obrasca, bez obzira da li je taj obrazac uspostavljen od strane drugog ili samog sebe. Dakle čula; kontrola; onda moramo da pitamo, šta je vreme?
Ne vreme iz naučne fantastike, već šta je vreme u našim svakodnevnim životima. Kakvu ulogu igra u našim životima? Koliko je važno u našim svakodnevnim aktivnostima? Naravno da postoji vreme prema pokazivanju sata. Postoji vreme kako pokazuje sunce, zalazak i izlazak sunca. Postoji vreme kao juče, danas i sutra. Postoji vreme kao nešto što se desilo u prošlosti što je zapamćeno i što oblikuje sadašnjost i budućnost.

Dakle postoji fizičko hronološko vreme i imamo isto tako i psihološko vreme: “Ja ću biti, ja moram, ja sam nasilan, ja ću biti nenasilan.” Sve to podrazumeva kretanje vremena.
Kretanje znači vreme. Što znači da li um može da bude apsolutno tih, da u njemu uopšte ne postoji vreme kao kretanje.

Čak samo iz intelektualne radoznalosti? Jer je ovo veoma važno razumeti, da li vreme, ne hronološko već psihološko, može li da se okonča? Ili da li će to morati da postoji do moje smrti, taj pokret: “Biću, ne smem da budem, trebao bih, neću biti.” Sva psihološka aktivnost koja ima veze sa vremenom. Tj. da li vreme može da se okonča?

Naši mozgovi su uslovljeni vremenom, naši mozgovi su uslovljeni milionima godina ili više, nije bitno, nepamćenim, mozak je uslovljavan stolećem za stolećem, evoluirao je, rastao, cvetao, to je veoma, veoma drevni mozak, i on je evoluirao vremenom, evolucija podrazumeva vreme, kako je evoluirao tako i deluje unutar vremena. Onoga trenutka kada kažete “Ja ću”, to je unutar vremena. Kada kažete “moram da uradim to”, to je isto unutar vremena. Sve što činimo podrazumeva vreme, a naši mozgovi ne samo da su uslovljeni hronološkim vremenom, izlaskom i zalaskom sunca, već takođe i psihološkim vremenom.

Stop Watch, Time, Seconds, MinuteDakle hiljadama godina je mozak evoluirao i sama ideja, samo pitanje može li da okonča vreme – to je parališući proces. To je za njega šok. Jer ćemo sada da se upitamo može li sam mozak da bude apsolutno tih. Ne vaše telo, disanje, oči, misli, već sam mozak koji neprestano priča, neprestano razmišlja o ovom, onom, drugom. Mogu li te moždane ćelije da budu apsolutno tihe? Zbog toga moramo da razumemo prirodu vremena. To jest psihološki, iznutra, mi smo uhvaćeni u mrežu vremena. “Umreću, plašim se. Biću, bio sam. I sećam se srećnih ili bolnih stvari.” A mozak deluje, živi u vremenu. Je li tako? Možete i sami to da vidite, tu očitu činjenicu.

Dakle deo meditacije je da za sebe nađemo da li vreme može da se zaustavi. To ne možete da uradite tako što ćete reći: “Vreme mora da stane.” To je besmisleno. Već razumeti čitavu strukturu, prirodu i dubinu ovog pitanja. To znači je li moguće da mozak pojmi da on nema budućnost. Mi živimo ili u očajanju ili u nadi. Je li tako? Zar ne živite tako? Nada je deo vremena. Jadan sam, nesrećan, nesiguran, nadam se da ću biti srećan. Deo vremena je ta rušilačka priroda nade, ili pronalazak sveštenika svuda po svetu – vera. Vi patite, ali imate veru u Boga i sve će biti u redu. To ponovo znači da vera u nešto podrazumeva vreme.
Možete li da izdržite, izdržite u smislu da li možete da tolerišete da sutra ne postoji, psihološki? To je deo meditacije, da se otkrije da psihološki ne postoji sutra. Jednom smo pričali sa nekim veoma inteligentnim i učenim o ovom pitanju. I za njega je bio pravi šok kada smo rekli: nada, vera, kretanje budućnosti kao sutra ne postoje. Bio je zgranut tom idejom – “Neću se sresti sa vama sutra, sa vama koga volim.” Mogao bih da vas sretnem, verovatno i hoću, ali nada, zadovoljstvo, iščekivanje nečega, sve je to uključeno u vreme. Što ne znači da odbacujete nadu, što znači da razumete kretanje vremena.

Ako odbacite nadu postajete ogorčeni, onda kažete: “Zašto da živim, kakva je svrha života?” i počinju sve te besmislice, depresija, agonija življenja bez ičega u budućnosti. Dakle morate ući u ovo pitanje, ne verbalno, ne teoretski, već istinski, da bi psihološki otkrili, u vama samima, imate li i najmanji osećaj za sutra. Sledeće pitanje u meditaciji je: “Da li misao kao vreme može da stane?” Misao je, kako smo to naveliko pričali, veoma važna, važna kada je na svom pravom mestu. Ali ona nema uopšte nikakav značaj u psihološkom smislu. Misao je reakcija na sećanje, ona se rađa iz sećanjaSećanje je iskustvo. Iskustvo kao znanje pohranjeno je u samim ćelijama mozga. Možete da posmatrate svoj mozak, ne morate da postanete stručnjak, ja nisam, samo posmatram sebe veoma pažljivo. Moždane ćelije čuvaju ovo sećanje. To je materijalni proces. U tome nema ničeg tajnog, ničeg svetog. I sve što smo učinili, otišli na mesec, zakačili tamo glupu zastavu, spustili se u dubine mora, živeli tamo, misao je stvorila sve to. Ogromnu komplikovanu tehnologiju i njenu mašineriju. Misao je bila odgovorna za sve to. Misao je isto tako bila odgovorna za sve ratove. Zar ne?

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here