Razgovor naš nasušni – Zašto toliko pričamo?

0
55

1435833814.jpg

„Pričaj, pričaj, pričaj!“, slogan iz jedne od reklama mobilnih operatera.

Ne bi ona kreatoru pala na pamet da se njome ne pogađa realnost ponašanja i sklonosti današnjih ljudi – pričati što više, pričati i kada treba i kada ne treba, pričati o bitnim i o nebitnim temama, pričati radi dogovora i prave razmene informacija, ali i pričati tek da bi se pričalo („govor’te usta, da ne ostanete pusta!“), itd.

U društvu, što je posebno očigledno kada ga čine samo dve osobe, deluje neprijatno i neumesno kada se ćuti ili kada se zaćuti.

Ispada da je govor, pa makar bio najbesmisleniji, spona koja povezuje ljude. Što je jedna od iluzija veze i povezanosti. U pravom smislu ne povezuju ljude brbljivost i odvezani jezik, već unutrašnja srodnost, kompatibilnost. Ako njih ima – može se u društvu (dve osobe) i (za)ćutati, a ipak osećati, postojati povezanost.

No, nije suština ni u tome da se priča samo o važnim pitanjima i temama. U šaljivom razgovoru (uglavnom) nema važnih tema i pitanja, a ipak – govor je taj koji energizuje sagovornike. Dakle, pojavljuje se pitanje razmena energije kroz razgovor. Razmena informacija znači i razmenu energija, na nekom suptilnijem planu. A u razmeni energija, da bi bila korektna, treba da postoji reciprocitet. Ako se jedna osoba „isprazni“ u razgovoru sa drugom, kroz poveravanje u vezi sa nekim problemom ili teškim stanjem koje je muči, osećaće olakšanje, jer je deo te energije prenela na sagovornika. Teško da se sagovornik može osećati čilo i vedro nakon toga. Reciprociteta ima ako se takva poveravanja dešavaju naizmenično, a ne samo u jednom smeru.

tisina

Razmena energija je moguća kroz pravi dijalog, ne kroz monologe koji se prepliću i liče na dijalog. Međutim, uglavnom se dešava situacija kada svaki sagovornik ide za svojom pričom, kada i ne sasluša ili ne ume da uistinu sasluša onog drugog, već mu ono što čuje samo dođe kao asocijativni podsticaj da aktivira neku svoju priču. Jedan priča o nekom svom zdravstvenom problemu, a onaj drugi će: „Eto i ja…“, pa onda sledi njegova priča o istom ili o zdravstvenom problemu koji je čak potpuno nevezan za sagovornikov.

Kako ćemo se postavljati prema razgovorima, kako učestvovati u njima – zavisi od celokupnog stanja naše svesti. Tek, treba imati u vidu da se ne vezuje slučajno ćutljivost, ili – nebrbljivost, za tzv. mudrace… Treba razmisliti – zašto?

Autor: Miroslav Prvulović

miroslav prvulovic

 

LEAVE A REPLY