„Čovek samo srcem dobro vidi.“ (Antoan de Sent Egziperi)
Sećate li se ove divne rečenice iz „Malog princa“? Šta to uopšte znači „videti srcem“?
Do pre samo nekoliko godina sam to razumeo kao neku umetničku rečenicu koja baš lepo zvuči. Međutim, od kada sam počeo da se dublje bavim duhovnošću, uvideo sam da naše srce zaista ume da „govori“ i da ukoliko želimo, možemo i da ga „čujemo“. Nešto me je snažno vuklo ka tome da ga sledim, jer sam verovao da samo tako mogu biti istinski srećna osoba, te da jedino tako moj život može biti svrsishodan i ispunjen.
Saznao sam i da naše srce ima želje koje su u stvari istinske potrebe našeg bića i često su veoma različite od želja našeg uma. Želje uma su obično materijalnog tipa – kuće, kola, putovanja, idealan posao, savršen ljubavni partner ili porodica, itd… – sve što se nekako može videti ili opipati. Učeći o željama srca, uvideo sam da su one potpuno drugog karaktera. Odlučio sam da osluškujem srce i nakon duže potrage, pre nekih sedam-osam meseci, u dubokoj meditaciji koja je trajala čitava tri sata, konačno sam saznao šta je to što moje srce zaista želi.
– Da više živim u sadašnjem trenutku.
– Da više ćutim i govorim mudro samo kada osetim inspiraciju.
– Da vidim savršeno, bez sočiva i naočara.
Pravo da vam kažem, uopšte nisam bio nešto posebno srećan kada sam ih zapisao. Jedna od prvih zamerki mog uma je bila: „Kako će ovo obezbediti moju budućnost? Kako ću da zaradim za hranu ako budem više ćutao?“
Strah od budućnosti
Ova moja pitanja bila su zapravo očigledan znak mog straha ili nepoverenja u životni proces. Nisam imao pojma ni da postoji naziv za to, a ni da je kod mene prisutan. Čitajući knjigu Siniše Ubovića „Meditacija za početnike“, koju sam dobio od njega na dar, mislio sam kako to i nije baš za mene, jer ja sam već odmakao od nivoa „početnika“. Moj um se sa mnom poigravao, a da toga nisam bio svestan. I onda pročitah pasus koji mi je otvorio oči. Siniša kaže da među meditantima ima mnogo ljudi koji umeju da osete ljubav prema čitavom Univerzumu (tj. da su im otvorene gornje čakre), ali da je problem često u donjim čakrama, odnosno nepovezanost sa Zemljom, jer je upravo ona izvor svega materijalnog. Ukoliko nismo povezani sa Zemljom, ne osećamo se istinski bezbednim na podsvesnom nivou i snažni, neprimetni strahovi utiču na naše ponašanje. Samo što nisam uzviknuo „Eureka“ kao slavni Arhimed.
Majčica Zemlja je zaista izvor svega što mi je potrebno da bi na njoj i živeo, a ja to nisam umeo da prepoznam. Istog dana sam potražio odgovor kako bih mogao da se direktno suočim sa baš ovim strahom. I naravno, čitajući o metafizičkim značenjima koje nam telo šalje, uvideo sam da su bol u zadnjem delu vrata i kratkovidost, koje sam ja imao, znaci upravo tog straha od budućnosti ili straha od neuspeha. Da bih se oslobodio straha, neki od saveta su bili da što više vremena provodim u prirodi, da hodam bos ili negujem biljke, smanjim ogroman broj svojih aktivnosti i planova na minimum, meditiram u prirodi i živim mnooooogo sporije.
Iako je to značilo veliku promenu za mene, znao sam da je to ono što je potrebno i nisam odustajao. A verujte, bilo je mnogo situacija kada je moj um ludeo i govorio „Lenčugo, idi radi nešto konkretno.“
Ali, uz konstantnu zahvalnost i rastuće poverenje u proces, iz dana u dan, strah je polako nestajao, osećao sam se sve mirnije i nekako, znao sam da ne moram da obavim milion aktivnosti dnevno da bih bio zadovoljan. Sve se nekako usporilo, a ja sam, neočekivano, počeo da se osećam bezbednije. Kako je strah postajao manji, ljubav i poverenje su rasli. Sada sam na potpuno novi način razumeo Sokratove reči „Znam da ništa ne znam“. Nekada bih ponavljao tu rečenicu kao papagaj, ali istinski u sebi misleći „Ma ja znam, nego vi ostali ne znate. Slušajte šta vam ja kažem.“
A danas, zaista duboko u sebi osećam da ne znam i tome se beskrajno radujem. Umesto planiranja svojih dana, prepuštao sam se životu i nekako govorio „Verujem ti, vodi me gde god da poželiš.“ I zaista, što sam se više prepuštao, osećao sam da me je život vodio upravo na savršena mesta za mene, ali i sve ostale u njemu. Zaista, ova transformacija iz „ja znam“ u „ja ne znam“ je jedno od najdivnijih iskustava koje sam doživeo.
A onda se desio jedan zaista poseban san. Tren pre nego što sam se iz njega probudio video sam sledeće reči: „Sada je vreme da odeš na lasersku operaciju vida. Ponovo dobro vidiš.“ Osećao sam da ova informacija dolazi sa najčistijeg mogućeg mesta i znao sam da se odnosi na unutrašnji vid.
Sada ponovo dobro vidim
Osećao sam da su ove reči došle direktno od mog duha, tj. bio sam inspirisan da to i učinim (in spirit – „u duhu“). Istog dana sam krenuo sam u akciju, iako nisam imao novac. Jednostavno sam bio čvrsto uveren da će se pojaviti kada bude potrebno. Pozvao sam jednu od nekoliko ponuđenih klinika na internetu. Usledili su mali testovi, koji su bili tu, da bi proverili da li sam zaista spreman da se oslobodim straha i ustupim mesto ljubavi.
Ljubazna teta mi je rekla da je operacija moguća tek za mesec i po dana, jer doktorka ide na odmor, kao i da je potrebno da na deset dana skinem sočiva, kako bih se spremio za pripremni pregled. Pošto sam znao da sam spreman za to već SADA, ljubazno sam zamolio tetu da proveri da li je ipak moguće da zakažemo pregled ranije i zaista, posle minut čekanja, odgovor je bio da skinem sočiva odmah i dođem za deset dana na pregled.
Bilo je potrebno da nosim naočare narednih dana, kako bi se oko pripremilo za pregled, ali ja sam još u januaru polomio staklo i nisam želeo da ih popravljam, iskazujući poverenje da ću ponovo videti savršeno. U novonastaloj situaciji, pozvao sam očnu kliniku u kojoj sam kupio naočare i pitao koliko vremena treba da čekam, znajući da je u prošlosti to uvek bilo bar sedam dana. Naravno, ovog puta je odgovor bio „Dođite sutra po vaše naočare.“
Neverovatno! Naredne dane sam proveo u potpunom miru, u prirodi. Posle deset dana, došao sam na pripremni pregled. Na pitanje ko me je preporučio, odgovorio sam samo da verujem svom unutrašnjem osećaju. Bilo je svima smešno, ali i istinito. Zaista, da nisam imao toliko poverenje, teško da bih racionalno dozvolio nekome da prčka laserom po mom oku, a da pažljivo ne proverim svaki detalj. A ovako, šta god da se pojavilo na putu, jednostavno sam znao da će biti savršeno, jer samo tako i može da bude. I naravno, pregled je prošao upravo tako. Moje oči su bile podobne za operaciju, ali još jednom mi je ljubazna teta rekla da je intervencija moguća tek kad se doktorka vrati sa puta, za nekih mesec dana.
