Postoji samo jedan način da ne uspete u životu

0
219

169.jpg

Tata je uzeo moju ruku i pokazao ka zvezdama. Rekao mi je kolika je udaljenost do Meseca, koliko galaksija postoji, kao i šta je beskonačnost.

Naučio me je da igram šah. I uživao je u mojim pobedama. Voleo je da se igra i da priča viceve.

I onda jednog dana njega više nije bilo.

Svetlo je izašlo iz njegovih očiju. Odjednom. Ili barem, nisam video da to dolazi. Možda sam bio previše zauzet mojim tinejžerskim problemima.

Ali jednog dana ga više nije bilo. Oblak dima bi bio nešto, ali ne. On je samo…nije više bio tamo.

Njegovo telo je ustalo iz kreveta ujutru. Čak je stajao ispod drveta kod garaže i nakon čišćenja terena vežbao je Tai Či, kao što je to radio već preko deset godina.

Otišao je do kola. Vozio je rano, imao je sat vožnje do grada. Radio je čini mi se poprilično dugo na poslu. Vratio se kasno. Uvek ista rutina, pokreti, akcija.

Ali život je nestao iz njegovih očiju. Te oči koje su treperele na zvezdama kada sam bio dete.

Zaboravio je o beskonačnosti. Samo je reagovao na poraze. Igre i vicevi su postali pomalo sarkastični, da ne kažem ogorčeni.

I počeo sam da ga molim da se vrati. Molio sam.I onda je univerzum počeo da moli njega.

Bez obzira koliko naporno je radio ili koliko je brinuo, njegov posao je krenuo nizbrdo. Izgubio je deo penzije, kada je banka otišla pod stečaj.

Ali nije hteo da sasluša. Bio je veoma tvrdoglav.

Sedam godina nakon toga se razboleo, to je samo bio okidač. Veza između njegovog mozga i mišića je prestala da radi, mišić po mišić. I tu je sve počelo da bledi.

Na kraju, poslednji put kada sam ga video, trudio se da ne padne dok ide u toalet. Bio je u velikom fizičkom bolu, a siguran sam i u teškom emotivnom bolu.

Duboko mi je žao što moram da kažem da nisam sedeo sa njim, nisam mu pomagao, nisam pričao viceve i nisam ostao sa njim dok je bio živ.

Nisam imao hrabrosti tada i to je istina.

Jedna od poslednjih stvari koje mi je ikada rekao je da se oseća kao neuspeh.

Ova planina od čoveka, div nad divovima i heroj nad herojima, osećao se kao neuspeh.

Potiskivao je svoju prirodu i utopio svoje snove, voleo je i bio veran jednoj ženi tokom celog života, podigao tri dobra čoveka, dva svoja i jednog usvojenog: kao što mi je govorio, a to je bilo dok je još bilo života u njemu:

“Kako ja to vidim, ako je ovo selo i jedno pleme izgubi svoje roditelje, ti bi samo primio nove. Ne bi razmišljao o tome.”

Bio je trezan, pošten i dobar. Naučio me je da je najvažnija stvar, “jedina stvar”, biti iskren.

Imao je svoju kompaniju i isplaćivao je svojim zaposlenima dobru plate i davao je akcije u kompaniji. Pa šta je onda neuspeh?

Rećiću vam. To je kompromis sa životom.

Moramo da uhvatimo život za rogove, da se rvamo sa njim po zemlji i da vodimo ljubav sa njim.

Svaki trenutak. Svaki dan.

Ovo je moj život. Moramo da viknemo, da se podsećamo iznova i iznova bez obzira kako smo isprogramirani, bez obzira koliko laži su nam rekli i pokazali, mi jednostavno moramo da odbijamo da verujemo da ne znamo, u našoj krvi i kostima i našoj DNK…kako da živimo.

To je moj život. Znam kako da ga živimo. U svakom trenutku ja tačno znam kako da ga živim.

I ne postoje pravila.

Original: elephantjournal.com

Foto&Video&Tekst preuzeti sa portala ForensicSoul
Izvor: ForensicSoul

SHARE
Previous articleŽelela je više…
Next articleŽenstvenost
Svi smo povezani, jedni sa drugima, gde god da se nalazimo. Naša radoznalost i želja za istraživanjem je deo našeg putovanja. To je naša sudbina. Isto tako, to je naša obaveza i odgovornost prema budućim generacijama, da bi svet bio bolji nego što jeste. Budite otvoreni, budite radoznali. Uvek postavljajte pitanja. To je jedini način da budete deo promene kojoj svi težimo.

LEAVE A REPLY