Odricanje radi cilja je pogodba

0
127

214.jpg

Bio je prilično debeo i veoma zadovoljan sobom. Nekoliko puta je bio u zatvoru i policija ga je tukla, a sada je bio poznati političar koji je trebalo da postane ministar. Bio je na nekoliko sastanaka, sedeo je nenametljivo, jedan u mnoštvu; ali to mnoštvo je bilo svesno njegovog prisustva, a on je bio svestan njih. Kada je govorio, glas mu je bio autoritativan, karakterističan za javne nastupe; mnogi tih ljudi je gledalo u njega, i on im se obraćao sa govornice. Iako je bio među njima, on se izdvajao; bio je značajni političar, neko ko je poznat i koga poštuju; ali i uvažavanje je imalo određenu granicu. Ljudi su bili svesni ovoga kada je debata počela, i vlada je određena atmosfera kao kada je neko poznat u publici – atmosfera iznenađenja i očekivanja, drugarstva i sumnje, blagog povlađivanja i zadovoljstva.

Došao je sa prijateljem, i taj prijatelj je počeo da objašnjava ko je on: koliko puta je bio u zatvoru, govorio je o batinama koje je dobio, i o njegovim ogromnim žrtvama zarad slobode zemlje. Bio je bogat čovek, vrlo evropeizovan, imao je veliku kuću i bašte, nekoliko automobila i tako dalje. Dok je njegov prijatelj govorio o nedaćama velikog čoveka, njegov glas je sve više odavao naklonost i poštovanje; međutim, bilo je u tom govoru i nagoveštaja nečega, kao da je govorio “On možda nije sve što bi trebalo da bude, ali pogledajte kako se sve žrtvovao, to makar nešto znači”. Sam veliki čovek je govorio o napretku, hidro-energetskom razvoju, o tome kako će doneti blagostanje narodu, o trenutnoj pretnji od komunizma, o velikim planovima i ciljevima. Čovek je zaboravljen, ali planovi i ideologije su opstali.

Odricanje zarad postizanja cilja je pogodba; tu nema odustajanja, to je samo razmena. Vlastita žrtva je produžetak vlastitog ja. Žrtvovanje ja unapređenje vlastitog ja, i ma kako vlastito ja sebe unapredilo, ono je i dalje zatvoreno, malo, ograničeno. Odricanje zarad ostvarenja cilja, ma kako veliki on bio, ma kako opsežan i značajan, samo je zamena vlastitog ja tim ciljem; cilj ili ideja postaju vlastito ja, “mene” i “moje”.

Svesno žrtvovanje je proširenje vlastitog ja, odricanje kako bi se ponovo dobilo; svesno žrtvovanje je negativno afirmisanje vlastitog ja. Odricanje je drugi način sticanja. Odričete se ovoga kako biste dobili ono. Za ovo se smatra da se nalazi na nižem nivou, za ono da je na višem; kako biste došli do višeg, “odričete se” nižeg. U ovom procesu nema odricanja, već samo postizanja većeg zadovoljstva; traganje za većim zadovoljstvom ne sadrži element žrtvovanja. Zašto koristiti reč koja zvuči ispravno kako bismo opravdali aktivnost svih nas? “Odrekli ste se” položaja u društvu kako biste dobili drugi položaj, i verovatno ste ga dobili do sada; tako vam je vaše žrtvovanje donelo nagradu. Neki žele nagradu u raju, drugi sada i ovde.

“Ova nagrada je stigla zahvaljujući događajima, ali svesno uopšte nisam tražio nagradu kada sam se tek pridružio pokretu.”

Samo pridruživanje popularnom ili nepopularnom pokretu je po sebi nagrada, zar ne? Možda neko svesno ne želi nagradu, ali unutrašnji porivi zbog kojih se neko pridružuje su kompleksni, i ako ih ne razumemo teško možemo reći da neko nije tražio nagradu. Svakako, važno je da razumemo ovaj nagon da se odričemo, zar ne? Samo kada smo privrženi nečemu mi govorimo o distanciranju; ne bi postojala borba za distanciranjem da nije privrženosti. Ne bi bilo odricanja da nema posedovanja. Mi posedujemo, a zatim se odričemo kako bismo posedovali nešto drugo. Ovo progresivno odricanje se smatra plemenitim i prosvetljujućim.

“Da, to jeste tako. Da nema posedovanja, naravno da ne bi bilo potrebe za odricanjem.” Dakle, odricanje, sopstveno žrtvovanje, nije postupak koji svedoči o veličini, koji treba hvaliti i kopirati. Posedujemo jer bez posedovanja ne postojimo. Oblici posedovanja su brojni i različiti. Onaj ko ne poseduje zemaljska dobra je možda privržen znanju, idejama; neko drugi može biti privržen vrlini, neko iskustvu, neko treći prepoznatljivosti i slavi, i tako dalje. Bez posedovanja to “ja” ne postoji; to “ja” jeste posedovanje, dekor, vrlina, ime. U strahu od nepostojanja um je privržen imenu, dekoru, materijalnoj vrednosti; on će se osloboditi svega ovoga kako bi došao na viši nivo, a što je oblik postojanja viši, to donosi veće i trajnije zadovoljstvo. Strah od neizvesnosti, od nepostojanja vodi do privrženosti, posedovanja. Kada nas posedovanje ne zadovoljava ili kada nam izazviva bol, odričemo ga se radi privrženosti koja nam donosi veće zadovojstvo. Najviši oblik posedovanja koje donosi zadovoljstvo je reč bog, ili njegova zamena, država.

“Ali, prirodno je što se plašimo da ćemo biti ništa. Vi ukazujete, kako shvatam, da treba da nam bude drago ako smo ništa.”

Sve dok pokušavate da postanete nešto, sve dok posedujete nešto, neizbežno mora postojati konflikt, konfuzija i sve veća nesreća.

Možda mislite da vi sami sa vašim uspesima i postignućima nećete biti zarobljeni ovom sve većom dezintegracijom, ali vi je ne možete izbeći jer je to sastavni deo vas. Vaše aktivnosti, vaše misli, sama struktura vašeg postojanja zasnivaju se na konfliktu i konfuziji, a time i na procesu dezintegracije. Sve dok niste voljni da budete ništa, što zaista jeste, neizbežno ćete se suočavati sa tugom i antagonizmom. Volja da budete ništa nije stvar odricanja, spoljašnjeg ili unutrašnjeg nametanja, već uviđanja istine o “onome što jeste”. Uviđanje istine o “onome što je” oslobađa od straha od nesigurnosti, straha koji rađa privrženost i vodi ka iluziji o oslobođenju od privrženosti, odricanju. Ljubav prema “onome što jeste” je početak mudrosti. Sama ljubav je deljenje, ona može da stvara zajednice; ali odricanje i sopstvene žrtve su uvek putevi u izolaciju i iluziju.

Izvor:newindianexpress.com
Prevod: Aleksandra Jović

Foto&Video&Tekst preuzeti sa portala ForensicSoul
Izvor: ForensicSoul

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here