Iz zone komfora – na put, na put!

0
108
profesionalni-fotograf-foto-radevic-baner
profesionalni-fotograf-foto-radevic-baner

193.jpg

Malo menjam projekat. Brišem brojeve iz naslova. Zašto? Zato. Postoji objašnjenje, ali ono je više lične prirode i ne menja mnogo na stvari. To valjda proradi lav u meni (moj podznak) i gura po svom. A ja slušam. I ne opirem se. Da njega nema, ja bih, verovatno bila jedan pasivni bik koji ama baš ništa ne radi, samo miriše cveće na nekoj imaginarnoj livadi. Ali mu ova druga živuljka to ne da.

Nije lako biti ja. Nije lako biti u koži u kojoj živi jedan lenji hedonista i jedan drugi hedonista koji nosi bič kao Atila (bič Božji). Prvi hedonista želi svašta nešto, ali ga mnogo mrzi da se pokrene i da nešto uradi po tom pitanju. Drugi hedonista je svestan da ako bude dozvolio onom prvom da samo sedi hedonizam odlazi niz vodu. Da nas umesto finog uživanja u životu i okolini, čeka spartanski režim, a nekako se ni znaku ni podznaku to ne sviđa. Samo prvi bi mnogo voleo da se dolče vita dešava nekako bez mnogo uplitanja, a ovaj drugi odavno zna da ovaj kompletić ništa na mufte ne dobija. I zato hoće svašta i to svašta hoće odmah.

Naći balans između ova dva lika nije ni malo lako. Evo, recimo – čitav komplet bi da napiše knjigu – no, bik bi da se to desi nekim čudom, osvane jednog dana ona priča iz glave na papiru i eto nama radosti, a lav nema baš snage da pomeri ovog na tako duge staze, pa zato kao kompromis pišu blog. Kad se sabere količina teksta koju kompletić napiše, to bi za pola godine bila lepa knjiga (mislim na obim, sadržaj je već diskutabilan).

Bik mašta o stvarima – lav ispunjava želje.
Bik sanja novac – lav ga pravi.
Bik zamišlja neko lepo jelo – lav mu ga skuva.
Bik ima želje – lav mu smišlja plan da ih ostvari.
Bik je lenj – lav bi ga pojurio, ali se ponekad i on malo umori.

Kompletić (to su u stvari te dve strane u jednom) suštinski dobro funkcioniše. Da nema jedne od ovih strana moj život bi bio prilično dosadan. Htela sam da napišem na šta bi ličio da sam samo po jedno od ta dva, ali sam u svakoj strani prepoznala neke ljude koji bi se možda naljutili pa odustah.

Jednostavno, s godinama sam naučila da se lupim po prstima, ili da se gricnem za jezik u određenim situacijama. Niti sam ja pravda svetu, niti je svet krojen po mojoj meri pa da imam prava da stalno kritikujem. Vremenom sam naučila da je ono brojanje do 10 divna stvar – opet figurativno mislim, jer kad pišem je brojim, već čitam tekst još jednom i ako prođe drugo čitanje a da se ja u tekstu dobro osećam puštam ga. Mislim, i drugi će se tako u njemu osećati.

Što se realnog (nenapisanog) života tiče, moj prag je dosta visok, i tu opet kompletić dolazi do izražaja. Bik je u stanju da dugo, dugo, dugo sedi i posmatra, podnosi, trpi čak nešto… jer je isuviše trom da bi poskakivao preko tog visokog praga. Ali, lav, kao i svaka mačka, mnogo dobro i jako visoko ume da poskoči i preskoči. On pušta onog prvog da se jedno vreme uljuljkuje u to da je lakše ne menjati, ne znojiti se i ne izlaziti iz zone komfora, ali mu onda u jednom trenu bude svega dosta i samo se zaleti, i hop – eto nas na drugoj strani. Malo znojavi, prašnjavi, ali u tom času je i prvi hedonista zadovoljan. Zna da se ide dalje, bolje, više.

Ovo često ima za posledicu to da se ljudi iznenade i pitaju – ops – otkud sad to? Ali, to samo znači da nisu posvetili dovoljno vremena i pažnje da upoznaju celinu. A kad se prekorači prag i krene dalje, osvrtanja nema. Generalno u zoni komfora je dosadno. Jedno vreme se čini da je to dobro i sigurno mesto, ali to je u stvari, najgore mesto na kom možete da provedete život. Bik to naslućuje, lav to zna i zajedno uvek nađu put i izazov koji ih pokreće.

U toj zoni je dosadno. Svaki dan je jedan veliki dan mrmota, dan u kom lažemo sebe da je taj isti živuljak onda zavio čokoladu… Aha…

Možda u reklami za Milka čokoladu život iz Hajdi bajke deluje zanimljivo, ali nije.

Zona komfora u kojoj žive mrmoti je stepenik koji treba preskakati. Čovek je rođen da želi, sanja, ostvaruje, uživa u plodovima svog rada, a kad se stvari počnu besmisleno ponavljati tu nema radosti. Da nema snova i želja bilo bi lako biti mrmot i iz dana u dan zavijati čokolade.

No, nešto mi se čini kad se pogledam u ogledalo, da ne ličim na mrmota. Stoga, zono komfora, bilo je lepo neko se vreme ponavljati – sad idemo dalje. Skačemo – možda ogulimo koleno, možda se i preznojimo, možda nas uhvati i strah u trenutku kad skočimo, ali to je ljudski – ići napred i živeti svoje želje.

Original: ritamdana.com

Foto&Video&Tekst preuzeti sa portala ForensicSoul
Izvor: ForensicSoul

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here