Hafiz – besmrtni ljubavnik

0
93
profesionalni-fotograf-foto-radevic-baner
profesionalni-fotograf-foto-radevic-baner

1398589944.jpg

Mada niko nije potpuno siguran koje godine je veliki persijski pesnik Hafiz rođen, većina savremenih pisaca (uključujući A.Dž. Arberija, Pola Smita i Danijela Ladinskog) utvrdili su da je to bilo oko 1320. godine, šezdesetak godina nakon što je Hulagu, unuk Džingis Kana, opljačkao i spalio Bagdad, i pedesetak godina posle smrti pesnika Dželaludina Rumija.


Hafiz se rodio, živeo i umro u prelepom Širazu, gradu koji je čudesno izbegao pljačkanje, silovanje i spaljivanje koji su snašli najveći deo Persije za vreme mongolskih najezdi u trinaestom i četrnaestom stoleću.
Na rođenju je dobio ime Šemsudin Muhamed. Kao najmlađi od tri sina, odrastao je u toploj porodičnoj atmosferi i, sa svojim sjajnim smislom za humor i ljubaznim ponašanjem, bio radost za svoje roditelje, braću i prijatelje.
Od detinjstva je pokazivao veliko zanimanje za poeziju i religiju. Ime “Hafiz“ je označavalo i akademsko zvanje u teologiji i počasnu titulu koja se davala onome koji je znao napamet ceo Kuran. Hafiz nam u jednoj od svojih pesama kaže da je napamet naučio četrnaest različitih verzija Kurana.

Kad je Hafizu bilo tek nekih deset godina, njegov otac je umro i ostavio svoju udovicu u finansijskom škripcu. Dva njena starija sina otišla su od kuće u potrazi za poslom, dok su se Hafiz i njegova majka preselili kod njegovog strica Sadija (nadripesnika koji je dobio ime po slavnom pesniku Sadiju). Po jednoj priči, stric Sadi je jednom prilikom ostavio na stolu nedovršeni gazal, a kad se vratio ustanovio je da je mlađani Hafiz završio pesmu na izuzetan način, pretvorivši mlak i nenadahnut odlomak u delo utančane lepote. Kažu da je Sadi uzviknuo da će Hafizovo pesništvo izazivati pravu pomamu kod svih koji ga budu čitali. To je bila zaista velika pohvala, pošto je stric Sadi besumnje pod ‘pomamom’ mislio na božansko ludilo, ili Bogoopijenost, ushićeno stanje za koje neki još i danas veruju da može da nastupi kao posledica nesputanog upijanja poetskih izliva vinskog maestra Hafiza.
Majka je zbog porodičnog siromaštva morala da radi izvan kuće, kao i dečak Hafiz, koji je od svoje zarade plaćao večernju školu i uz to pomagao porodični budžet. U tinejdžerskim godinama je lakomo čitao, marljivo učio, naučio kaligrafiju i počeo da piše pesme pod pseudonimom “Hafiz“.

Imao je dvadeset i jednu godinu i radio u jednoj pekari kad je jednog dana od njega zatraženo da isporuči hleb u imućnom delu grada. Dok je išao pored jedne raskošne kuće, oči su mu se srele sa divnim očima neke mlade žene koja ga je posmatrala sa balkona. Hafiz je bio tako savladan lepotom te dame da se beznadežno zaljubio u nju.
Ta mlada žena zvala se Šakh-i-Nabat (“Prut šećerne trske“), i Hafiz je saznao da je bila obavezana da se uda za jednog princa. Naravno, znao je da njegova ljubav prema njoj nije imala perspektive, ali to ga nije sprečavalo da piše pesme o njoj. Njegove pesme su bile čitane i razmatrane u vinarama Širaza, i uskoro su ljudi u celom gradu, uključujući i samu damu, znali za njegovu strastvenu ljubav prema njoj.

Zbog ljubavi pokušava nemoguće

Hafiz je danonoćno mislio na prelepu damu i gotovo da nije spavao ni jeo. Iznenada, jednog dana se setio lokalne legende o jednom Savršenom Učitelju, Babi Kuhiju, koji je nekih trista godina ranije izrekao svečano obećanje da će posle njegove smrti svako ko bude mogao da kod njegovog groba ostane budan tokom četrdeset uzastopnih noći steći dar besmrtne poezije, kao i da će mu se ispuniti najvatrenija želja srca.
Iste te noći, po završetku posla, Hafiz je otpešačio četiri milje izvan grada do groba Babe Kuhija. Cele noći je sedeo, stajao i hodao oko groba moleći Babu Kuhija za pomoć u ostvarenju njegove najveće želje – da dobije ruku i ljubav predivne Šakh-i-Nabat.

Dan za danom, noć za noći, i sedmicu za sedmicom, bavio se svojim “nemogućim snom“. Svakog jutra je odlazio na posao u pekaru, a uveče je nakon posla odlazio na grob Babe Kuhija. Uz put, dok bi prolazio pored palate u kojoj je živela ljubav njegovog života, jednom ili dvaput ju je spazio kako ga krišom gleda kroz prozor.
Sa svakim proteklim danom postajao je sve ispijeniji i slabiji. Kretao se i funkcionisao kao čovek u dubokom transu. Samo su mu oči bile žive – poput užarenog ugljevlja. Tokom beskrajnih noćnih bdenja ponavljao je, u sebi ili naglas, ime Babe Kuhija; ali često bi, uzdrhtavši, shvatio da su se ponavljanja izmenila i da sada ponavlja ime Šakh-i-Nabat! Prigušeno se nasmejavši sebi, zamolio bi Babu Kuhija za izvinjenje i nastavio da ponavlja damino ime.
Do tada je već postao uveren da Baba Kuhi razume i čak odobrava njegove pobude; i da mu zapravo pomaže da ostvari svoje ciljeve, gurkajući ga da ostane budan kad on samo što ne bi pao u dubok san, i usađujući mu u um ideje koje su mu pomagale da zadrži slabašnu vezu sa stvarnošću i da izvršava svoj teški zadatak.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here