Izvor života

0
96

Tek kada poslednje drvo bude posečeno,
Tek kada poslednja reka bude zatrovana,
Tek kada poslednja riba bude upecana,
Tek tada ćeš shvatiti da novac ne može biti pojeden.
– Indijanska poslovica

Nekada davno, živela jedna žena u jednom velikom gradu i imala dva sina i jednu ćerku.

Bila je dobra majka i deca su je puno volela. Ali, jednog dana, žena se razbole.

Videvši da im je majka sve lošije i lošije, deca pozvaše lekare da joj pomognu. Ali, lekari nikako nisu uspevali da je izleče. Pregledali su je, ispitivali, ali nikako nisu uspevali da otkriju od čega je obolela. A njoj je bilo sve gore i gore.

Deca su strahovala da će im majka umreti, kada ih, posle pregleda, jedan lekar pozva u drugu sobu.

– Vaša majka je mnogo bolesna – reče im lekar ozbiljno. – Ne znam koliko dugo će još izdržati. Morate brzo da joj donesete čistu, izvorsku vodu!

– Izvorsku vodu?! – gotovo se u glas začudiše deca.

– Da – sa žaljenjem reče lekar. – Bojim se da joj jedino čista, izvorska voda može pomoći.

– Ali, više ne postoji nijedan izvor koji nije zagađen! – reče najstariji sin koji je već bio odrastao.

– Imamo samo flaširanu vodu… – dodade srednji sin koji je bio mlad i jak momak.

– Gde sad da nađemo izvor? – upita najmlađa ćerka.

– Postoji legenda – odgovori joj lekar – koja kaže da na vrhu Visokih planina još uvek postoji jedan izvor koji je čist i prirodan. Ali, legenda kaže i da je do njega nemoguće doći!

– Visoke planine se uzdižu iz pustinje pravo u oblake, a vetrovi oko njih duvaju toliko jako da nijedan avion, helikopter ili leteći tanjir ne mogu da im se približe – nastavi lekar. – A sudeći po snimcima iz satelita, ako bi neko i uspeo da se popne uz planine, naišao bi na Šumu sa toliko gustim rastinjem da ni igla ne bi dotakla zemlju.

– Zato je to samo legenda… – zaključi lekar. – Ljudi je pričaju i prepričavaju, tvrde da u dubini te šume postoji izvor čiste vode, ali ga niko nikada nije video. Tamo, jednostavno nikada nije kročila ljudska noga.

Lekar je otišao nazad u svoju ordinaciju, a deca su ostala uznemirena u kući. Ćutali su i razmišljali šta i kako da čine sa majkom.

Moramo nešto učiniti! – odlučno povika ćerka.

– Čula si šta je rekao lekar – reče najstariji sin – čak i da postoji izvor, niko ga ne može pronaći!

– I pitanje da li bi joj čista voda i pomogla – sumnjičavo dodade srednji sin. – Bolje da pozovemo nekog drugog lekara.

– Vas dvojica ostanite sa majkom – reče ćerka – a ja ću poći da pronađem izvor!

I, zaista, devojka odmah nađe u oglasima pilota koji će je odvesti do Visokih planina. I dok je čekala da dođe po nju, istražila je šta o Visokim planinama piše na Internetu i u knjigama, i kakva su iskustva drugih ljudi koji su pokušali da se popnu na njih. A onda je brzo spakovala neophodne stvari u svoj izletnički ranac, oprala zube, i izašla na ulicu gde ju je čekao pilot.

Posle nepunog sata, letelica se spustila blizu podnožja Visokih planina. Pilot je upozorio devojku na vetrove koji duvaju na planini, poželeo joj srećan put i ostao da je čeka da se vrati sa čistom, izvorskom vodom, a devojka je odlučno krenula ka vrhu.

Isprva, vetrovi uopšte nisu bili toliko jaki. Ali, kako se prenjala, tako su je sve više i više šibali. Udarali su je sa svih strana, bacali levo-desno i sve više i jače gurali ka zemlji.

Devojka se grčevito uspinjala i koliko god da je vetar jako duvao, ona je još jače zapinjala.

Kada bi joj ponestalo snage, zastala bi, popila malo soka i nastavila dalje.

Kada bi joj vetar bacio prašinu u lice, okrenula bi glavu na drugu stranu i žmirkajući nastavila dalje.

Kada bi joj zubi zacvokotali od hladnoće, gricnula bi jednu voćku iz ranca i nastavila dalje.

I taman kada joj se učinilo da će uspeti, kada je skoro stigala do vrha, do šume, dunuo je Uragan – najjači od svih vetrova – i oduvao je nazad u samo podnožje planina.

Devojka je bila očajna! Grčevito je stisnula pesnice i povikala: – Neeeeee! Neeeeee! Moram da dođem do izvora!

– Hoćeš da dođeš do izvora da bi i njega zagadila, je li?! – devojka začu pitanje kada je jedan udar Severca ošamari sa leve strane.

– Molim?!? – začuđeno reče devojka, osvrćući se oko sebe da vidi koje te pita.

– Ti si zagađivač kao i svi ljudi! Sigurno pušiš i truješ vazduh i sve oko sebe!? – čula se posle udara Juga sa desne strane.

– Ja?! Ne, ne! Ja ne pušim! Ni moja mama, ni moja braća ne puše! – odgovori devojka iako i dalje nije znala sa kim razgovara.

– Ali sigurno ne razmišljate o tome koliko automobili i termo-elektrane zagađuju vazduh!? – udari je Severac još jednom, tako jako da se dva puta okrenula.

– Ne, ne! Naš auto ide na struju i puni se na Suncu! I struju koristimo samo iz obnovljivih izvora! I nju štedimo i ne rasipamo je, da ne zagrevamo planetu… – dodade devojka.

– Hmmm… – zahuča južni vetar. – Ti si pametna devojka kada ne zagađuješ vazduh… Ali zašto hoćeš da se popneš na vrh Visokih planina?

– Potrebna mi je čista izvorska voda. Majka mi je bolesna i jedino joj čista, izvorska može pomoći da ozdravi. A na vrhu planina se nalazi šuma u kojoj je izvor.

– Jasna nam je tvoja želja da joj pomogneš. Pomoći ćemo ti da se popneš na Visoke planine, ali da nam obećaš da ćeš čuvati šumu, jer bez šuma ne bi bilo ni nas – bez šuma ne bi bilo ni vazduha koji dišete! – dodade Vetar i okrenu se da duva devojci u leđa.

– Obećavam! I hvala! – uzviknu devojka, zategnu ranac i pojuri uzbrdo.

Uz pomoć vetra, nije joj trebalo mnogo vremena da se popne, ali ju je na samom vrhu sačekala Gusta šuma.

Devojka bez oklevanja poče da se probija kroz rastinje. Skakala je preko korenja, provlačila se između lijana, saginjala se ispod grana, obilazila oko kupina, pazila da se ne pokliza na mahovinu.

U početku se kretala brzo, ali kako je zalazila dublje u šumu išala je sve sporije i sporije. Drveće i žbunje je bilo sve gušće što je ona dublje zalazila u šumu.

Konačno, rastinje je postalo toliko gusto da joj se činilo da pred sobom ima živi zid.

– Neeeeee! Neću odustati! Stićiću do izvora makar morala da se penjem sa druge strane planine! – uskliknu devojka.

– I šta ćeš da radiš kad stigneš do izvora? Da ga zagadiš! Eto šta ćeš da radiš! – reče jedna Bukva i granom je zgrabi za ranac.

– Molim? – iznenadi se devojka.

– Sigurno se greješ na drva i posečeš celu šumu za jednu zimu!? – besneo je Hrast.

– Ne, ne! Mi se grejemo na sunčevu energiju, a i kuća nam je izolovana tako da toplota ostaje unutra!

– Onda si sigurno jedna od onih koji za Novu godinu kupe Jelku i posle nedelju dana je bace u đubre!? – napade je Bor bockajući je iglicama.

– Ne, ne! Mi uvek kupujemo Jelku sa busenom, i kada prođu praznici zasadimo je u šumu.

– Ali sigurno rasipaš papir za koji su posečeni naši drugovi!? – povika Hrast i pogodi je jednim žirom po sred čela.

– Ja recikliram papir – reče devojka počešavši se po glavi. Knjige koje čitam, sveske za školu, toaletni papir… sve je od recikliranog papira!

– Onda si sigurno od onih što u prodavnici uzimaju plastične kese pa ih bacaju tako da završe u našim krošnjama ili pod zemljom u našem korenju!? – srdito reče Bor i zamahnu granom da je gađa šišarkom.

– Ne, ne! Kada idem u prodavnicu, ja ponesem platnenu torbu ili ranac da ne bih uzimala plastične kese. I ne bacam smeće gde stignem nego ga recikliram.

– A šta će ti onda ovo đubre u rancu?! – povika Bukva i pokaza na praznu flašu koju je držala u rancu.

– Ja ne bacam smeće gde stignem da ne zagađujem okolinu! Ako nemam kantu negde blizu, ja đubre spakujem u ranac i ponesem kući, pa ga tamo bacim u kantu – iskreno odgovori devojka. – A flaša mi je potrebna da ponesem malo vode sa izvora kako bih izlečila majku. Bolesna je i jedino joj čista, izvorska voda može pomoći. Molim vas, pustite me da prođem do izvora.

– Hmmm… Ako govoriš istinu, ti zaista vodiš računa o prirodi… – reče najstarije drvo među njima. – Pustićemo te da prođeš do izvora, ali nam moraš obećati da ćeš čuvati vodu, jer bez vode neće biti ni šuma! A ako nema šuma, neće biti ni vazduha koji dišete!

– Obećavam! – reče devojka odlučno, te ovo drvo dade znak ostalima da se raziđu.

Kako rastinje sklanjalo, tako se pred devojkom ukaza Jezero.

Bio je to jedan od najlepših prizora u njenom životu. Mirna površina savršeno čistog jezera kao ogledalo je oslikavala zelenilo bujne šume i plavetnilo vedrog neba. U daljini, preko puta jezera, videla je izvor. Iz pukotine tako male da se činilo da izvire iz samog kamena, voda je tekla tiho i preko stenja se lagano spuštala u jezero.

– Hvala! – uzviknu devojka i pojuri sa flašom ka Jezeru.

Prišala je što je bliže mogala, ali nije zagazila u vodu da je ne bi zaprljala, već je pokušala sa obale da je zahvati.

Ali, čim je flaša dotakla površinu jezera, voda se uzburkala. Jedan talas je iznenada poklopi sleva tako da joj je u uhu odzvanjalo: – Šta hoćeš od mene? Došla si i mene da zagadiš i upropastiš! Znam ja šta ti hoćeš!

– Molim?!? – zbunjeno reče devojka pokušavajući da dođe k sebi.

– Ti si sigurno od onih koji puste vodu da otiče kada su žedni a hoće da se napiju hladne vode!? – drugi talas samo što nije proključao od besa.

– Ne, ne! Ja držim vodu u frižideru kada hoću da bude hladna. A kad vidim da curi neka slavina ja odmah pozovem majstore da je poprave – uzvrati devojka.

– Onda sigurno pereš veš svaki dan, pa deterdžent zagađuje reke i mora i truje biljke i životinje!? – zapljusnu je treći talas.

– Ne, ne! Gaće menjam svaki dan, ali kada perem veš vodim računa o potrošnji deterdženta i vode. I sudove kad perem isto!

– A kad odeš na plažu, sigurno ostaviš smeće za sobom, pa se đubre gomila u rekama i morima!? – četvrti talas zakotrlja šljunak ka devojci.

– Kada odlazim sa plaže, ja ponesem svoje smeće u kantu. I kad nađem da je neko drugi ostavio smeće, ja ga pažljivo pokupim i bacim u kantu. A ponekad idem i sa školom da čistimo obale.

– Hmmm… Tako postupa pametna osoba… – zašušta peti talas pri obali. – Ali zašto si došla ovamo?

– Potrebna mi je tvoja voda da izlečim majku. Razbolela se, i samo joj tvoja voda može pomoći da ozdravi. Molim te, pusti me da joj ponesem nekoliko gutljaja.

– Pustiću te da joj poneseš vodu, ali da mi obećaš nešto! Kada se vratiš kući, podsetićeš svoje prijatelje da voda je izvor života! Jer bez vode neće biti ni šuma, a bez šuma neće biti ni vazduha koji dišete – reče Jezero i umiri se.

– Obećavam! – reče devojka i usu malo vode u flašu, a zatim mahnu rukom Jezeru u znak zahvalnosti, osmehnu se i pohita nazad kući.

Sklanjajući joj se sa puta i gledajući kako se udaljava, drveće je bilo srećno što će devojka izlečiti svoju majku.

Niz padine Visokih planina Vetar joj je pomagao da se što pre spusti.

Pilot, koji je čekao u podnožju, postarao se da brzo i bezbedno stigne kući.

A kod kuće…

Braća su nestrpljivo čekala da im se sestra vrati. Majka je ležala u krevetu. Čim je ušla u kuću, devojka ode u majčinu sobu i majci da popije malo čiste, izvorske vode.

Već posle prvog gutljaja, majka živnu i njene usne se ponovo zarumeneše. Još jedan gutljaj i usta joj prvo zadrhtaše a onda se razvukoše u osmeh. Još nekoliko gutljaja i majka je bila izlečena!

Devojka onda ispriča braći i majci šta joj se sve dešavalo.

Hučala je dok je prepričavala svoj razgovor sa Vetrom. Mahala rukama i gegala se pričajući o događajima u Šumi. Talasala se telom dok im je prenosila poruku iz prirode – Voda je izvor života! Bez vode neće biti ni šuma, a bez šuma neće biti ni vazduha koji dišete!

A onda su podelili njenu priču i sa svojim prijateljima na društvenim mrežama.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here