Povratak u Raj!

129

Gili Tepekong čine tri ostva koja štrče iz vode nadomak Kandidase. Čamcem se stiže do njih za 10 minuta. Kada ih gledaš sa obale, ne razlikuju se puno od drugih ostrva, a voda ko voda – plavo-zelena sa talasićima. Ne možeš ni da zamisliš šta se krije ispod površine… 🙂

Posle Plave lagune, konsultovali smo se sa Grejemom oko sledećeg zarona i on je ocenio da smo bili odlični 😀 i da možemo da idemo na Gili Tepekong.

Rekao je otprilike: „To je moje omiljeno mesto za ronjenje! Zaista je fantastično! Jedina kvaka u njemu je jaka morska struja… Kada je pun mesec, ume baš da bude nezgodno za ronjenje…“

„A sad je…“ – izustih.

„Pun mesec!“ – nasmeja se. „Ali, otićićemo prvo sa istočne strane koja je zaklonjena ostrvima, pa ako uslovi budu dobri, spustićemo se i sa zapadne…“

I bi tako!

Spustili smo se na nekih dvadesetak metara i nabasali pravo na ostrigu. Evo objašnjenja kako ostriga izgleda – za one koji nisu ljubitelji morskih plodova. 🙂
Sklopi šake kao za molitvu. Sad ih raširi da ostane malo vazduha između – kao kad ti promrznu na zimi pa duvaš u njih da se otkrave. Sad ih tako spusti na sto. Zamisli da su ti šake krečnjačke strukture sa brojnim naborima i da se između njih nalazi nešto plavo-zeleno-ljubičasto sa tufnama, šljokicama ili prugama, vrlo sluzavo i sa karnerićima koji kao da ti cure kroz šake. E, to je ostriga! 🙂

A sad zamisli da plutaš iznad deset puta veće, prave, džinovske ostrige!!!

Ne šalim se! Nažalost, nemam sliku da ti je pokažem, ali zaista je ogromna bila! Sigurno je imala metar i po, po dužini! Takvom jednom biću možeš samo da se diviš! Smeš da je diraš, ali nipošto ne stavljaj (svoje) delove tela u nju! Poznate su (horor) priče o davljenju ronilaca koje je džinovska ostriga uhvarila za ruku ili nogu… Ja zaista verujem da se to i dešavalo – nema šansi da savladaš njene snažne mišiće, a kada ti stisne ud verovatno te od bola i krvi (koja će poteći) uhvati panika i… gotov si! (bua-ha-ha-ha-haaa8-)

Inače su skroz bezazlena stvorenja! Uglavnom žive od mikroorganizama iz vode koju isfiltriraju kroz sebe. Pojedine vrste hvataju i manje ribe. I verovatno je jaka struja razlog zašto smo sreli ovaj impozantni primerak…

Malo dalje uočavam veeeliku ribu! Nešto mulja na dnu. Polazim ka njoj da je bolje vidim i tada čujem zveckanje! Okrenem se ka Grejemu i vidim kako mi pokazuje stisnutu pesnicu – znak za opasnost! Pogledam ribu, ne deluje mi opasno. Pogledam Grejema, a on od šake napravi pištolj i puca u mene! U pitanju je Triger-riba!

Triger je jako uvrnuta vrsta. Ima svoju teritoriju koja je poput obrnutog konusa (iliti obrnute kupe – sa vrhom na dnu). Tako možeš fino da se pređeš kad naiđeš na nju. Ti plivaš okolo-naokolo i uđeš u njenu teritoriju; ona se zaleti na tebe i počne da te ujeda; nema neke zube (usta su joj više poput papagajevog kljuna), ali ume lepo da stisne (ovo mogu da potvrde ronioci koji su plivali nedaleko od nas:-); ti mahinalno počneš da bežiš od nje ka površini i čudiš se što neće da te ostavi na miru; a ona i dalje juriša jer si u stvari i dalje na njenoj teritoriji! Najbolji način za izbegavanje je da joj okreneš peraja i horizontalno plivaš dalje od nje dok ne prestane da te juri. (Ovo će Bojana svojim iskustvom potvrditi!:-)

Ona koja ima nezgodne (ovo je blaga reč) zube jeste Murina! Njena čeljust izgleda strašno – ima toliko zuba da joj rastu i po srediini vilice! A o oštrini i veličini da ne pričamo… Ali to nije sve! Ima i otrova u njima! Pa kad te ujede, od otrova počne tkivo da ti se raspada… (Takvi prizori su užasni!) Čak joj je i krv otrovna, pa kad crkne ništa neće da je jede nego je onako natenane razlažu mikroorganizmi… Prosto, kao da je pobegla iz Pakla! A kad je čovek vidi, rekao bi da je baš obična – živopisno obojena (žuta, narandžasta, bela, sa tufnama, pegama, prugama), elegantno pliva i uvija se, i gleda nekako… tupo, neutralno, kao da hoće da kaže „ne zanimaš me“.


Ovaj snimak je napravljen u Singapurskom akvarijumu. Ne verujem da bih se usudio da im priđem ovoliko blizu uživo…

Ok, ok, ok… Neću više da pišem o njoj! Ni o drugim morskim nemanima koje smo sretali! (Bar ne odmah…:-) Sada ću vam pričati o… Anđelčićima! 😀

Ne znam kako ovo da ti dočaram… Neprimetno, oko mene su počele da plivaju ribe poput… Hm, ne postoji ništa slično. Nemaju repno peraje, a leđnim i stomačnim kao da lete, pri čemu su im pokreti elegantni kao kod balerina. Njihove boje mi skreću pogled naviše i… Taj trenutak nikada neću zaboraviti! Gledam ka površini vode koja se cakli i nasumično prelama sunčeve zrake, a ove fantastične ribe (iz porodice papagajki – imaju usta poput Triger ribe) promiču sa svih strana unoseći više boja nego što moje oči mogu da pojme. (Više nego što Soni Trinitron može da prikaže!:-) U tom trenutku sam se osetio blaženo. Kao da sam dotakao Gaju (duh majke Zemlje). Da pokušavam da pomirim Darviniste i Kreacioniste, rekao bih da nas je Bog zaista proterao iz Raja, na kopno… Evo već pet minuta nisam otkucao ni slovo. Opet sam se u sećanjima vratio tamo. Prođe još pet minuta. Ako ovako nastavim, nikada neću završiti ovaj tekst. Nastavljam dalje da pišem, ali ponavljam u sebi „vratiću se tamo, vratiću se tamo, vratiću se tamo…“

Uočavam da su se Grejem i Bojana malo udaljili, pa se upućujem ka njima, ali kao da je droga, ovaj nepojmljivi svet me ne ispušta iz svojih kandži. Pažnja mi odlazi ka morskim zmajevima i drugim suludim oblicima života.


Ps. I ovaj snimak je napravljem u Singapurskom akvarijumu. Kao i sledeća dva… Nažalost, nemamo slika ni snimaka sa drugog zarona…

Ovi zmajevi su vrsta morskih konjica, samo su se prikladno kamuflirali puštajući peraja da im izrastu u obliku morske trave. Jako ih je teško uočiti, ali kada ih vidiš, možeš da im priđeš lepo i da ih pomaziš. Jedino sam se plašio da ih ne povredim jer izgledaju jako krhko. Imaš utisak da će mu creva izaći ako ga samo takneš.

Pogledam koliko mi je ostalo vazduha u boci, i dođe mi da zaplačem. Već sam na pola! Sustignem Grejema, obavestim ga o stanju moje boce i počinjem u sebi da govorim: „Diši polako. Diši polako. Diši polako…“ I taman da uhvatim ritam i usporim rad srca, kad mi ispred nosa proleti jato jednoroga! U pitanju su ribe kojima iz čela izbija rog dugačak koliko i trećina njihovog tela. Gledam ih i pitam se koliko još ovakvih stvorenja ima… Jedan život je malo da se odgovori na ovo pitanje, a kamoli jedna boca od 20l vazduha. Izlazimo na površinu i pravimo kratku pauzu – tek toliko da odemo na zapadnu stranu ostrva.

Dok namešta opremu, Grejem nas još jednom podseća da će struja biti jaka i da mu signaliziramo ukoliko nam ponestane snage. „Koliko jaka struja može da bude!?“ – razmišljam, sećajući se kako sam plivao na ušću Bojane u Jadransko more, u „protočnom“ bazenu, u Dunavu… Odgovor je stigao nešto kasnije… 🙂

Spuštamo se ka platou prepunom korala i sunđera. Iz njih izviru ribice i posmatraju šta radimo. Mi nemo plivamo ruku prekrštenih preko grudi kako bi štedeli energiju i toplotu. Ipak, Grejem odlučuje da se poigra… Odjednom, raširi ruke! U milisekundi, nijedne ribice nije ostalo na platou! Kao da su isparile! Prolazi par sekundi, i počinju da se pojavljuju – opet polako proviruju između korala i, kao da su zaboravile šta se maločas desilo, nastavljaju da plivaju nonšalantno. Đavo mi ne da mira i ja napravim isti gest rukama! Nema ni jedne! 🙂 A onda opet počinju da izviru… Taman kad sam hteo da vidim da li reaguju na druge gestove, Grejem se okreće ka nama, sklapa šake kao da se moli i diže ih sebi iznad glave. To je znak za ajkulu!

Da li zbog adrenalina, nismo se uplašili ni malo! Samo smo je pogledom ispratili dok je prolazila pored nas. Nekih desetak metara daleko, oko dva metra dugačka, samo je skliznula u tamu. Sad sam shvatio da mi tada uopšte nije palo na pamet da je ne bih video da nije bilo Grejema. I da je verovatno ne bih video ni da se vratila da nas opet „vidi“… Umesto takvih misli, glavu mi je ispunilo lepo raspoloženje i u masku je počela da mi ulazi voda – čim se nasmejem, počne da mi ulazi voda preko brkova. Kao što nas je Đorđe učio na treninzima, zadižem malo masku i izdišem na nos koko bih je ispunio vazduhom. Prilepljujem je na lice i ubrzano trepćem kako bih suzama potisnuo morsku vodu iz očiju. I, onako polujasno, maglovito i iskrivljeno vidim da Grejem opet nešto pokazuje. Mrštim se kako bih izoštrio vid, i vidim siluetu kornjače!

Leži na dnu i odmara. Krećemo ka njoj, ali izgleda da ona ne želi naše društvo – dvaput je zamahnula perajima i otplivala desetak metara. Ostajemo da plutamo još neko vreme posmatrajući je, i nesvesno postajemo predmet interesovanja jedne čudne vrste riba.


Svojevremeno sam držao u akvarijumu neke po boji i izgledu slične ribice, koje se zovu Kuli-kuli. Ovo sigurno nisu bile Kuli-kuli, ali se meni svidelo da ih tako zovem. Kako, uostalom, da nazoveš jednu ovakvu vrstu!? Crv-riba? Glista-riba? Mislite o tome… 🙂

Plivamo dalje, i nailazimo na ajkulino gnezdo. Istini za volju, to nije bilo pravo gnezdo. Neke ajkule zaista polažu jaja. O tome svedoči i ovaj snimak na kojem mogu da se vide jaja u različitim fazama razvoja (u jednom se lepo vidi kako embrion „pliva“).


Ovo su više bile jaslice! Puno malih koralnih ajkula na jednom mestu! Njih 15ak, leže jedna preko druge i odmaraju. Ostavljamo ih na miru da ne bi zaplakale i dozvale mame i tate… 🙂

Polako se približavamo drugom, gotovo horizontalnom platou i počinjemo da osećamo kako struja vuče na stranu. Usmeravamo se direkno ka njoj i počinjemo da plivamo „uzvodno“. Eto odgovora na moje pitanje… Kao kada sanjaš da bežiš od nekoga/nečega, i upinješ se da trčiš što brže, ali noge te jednostavno ne slušaju i ti gotovo i da se i ne krećeš… Mlatim onim perajima iz sve snage, a jedva da se pomeram! Zainatim se i uprem još jače, ali nema vajde – tek malko brže se krećem. Ne znam da li smo preplivali 10ak metara, kad sam već osetio umor u nogama. Već sam pomislio da ću se obrukati kako nemam snage, kada je Grejem dao znak za izlazak na površinu.

Kako smo prestali da mlataramo perajima, struja nas je šibnula neverovatnom brzinom! Grejem je pustio plovak ka površini (kako bi obeležio mesto na kojem izranjamo i obavestio eventualne čamce koji tuda prolaze). Drugi kraj nam je pružio da se uhvatimo za njega kao za šipku u gradskom autobusu. I tu sledi još jedan fantastičan doživljaj!

Struja nas nosi neverovatnom brzinom preko koralnog grebena. Mi lebdimo na manje-više istoj visini iznad njega i posmatramo ga poput kakve svemirske sonde koja preleće površinu meseca. Čitav ovaj „drugi“ svet nam prolazi pred očima još jedanput. Grejem polako namotava konopac do bove i polako se podižemo ka površini. Sve smo dalje od koralnog grebena… Osećao sam se kao članovi posade Apollo-a 10. Gledam koralni greben ispod sebe i tuga me hvata što ne mogu da se spustim na njega. Šaljem mu poljubac i obećavam da ću se vratiti…

Izranjamo i, tužni, ćutke ulazimo u čamac. A onda se aktivira centar za govor koji je ćutao i trpeo prethodna dva zarona. Narednih sat, sat i po ne dozvoljava ustima da se zatvore – „Jesi li videla… A kada je ona… A ona mala… Što mi je bila super ona…“

Vraćamo se na obalu, presvlačimo, klopamo, slikamo još jednom, i idemo nazad u hotel…

Vodiči za preporuku!
Vodiči za preporuku!

A onda opet uskačemo u kupaćke gaćke i juriš u vodu! Kad nema boca, dobar je i snorkling! Samo da je Bali… 🙂

PODELI
Svaki članak koji sam napisao, za mene ima neki smisao. Ako u njima prepoznaš misli svoje, znači da nas ima dvoje.

POSTAVI ODGOVOR