Zanimljivi psihološki eksperimenti – 4. deo

47

Eksperiment u Robers Kejvu

Originalna fotografija, nastala tokom trajanja eksperimenta

Ovaj klasični eksperiment koji je sproveo Muzafer Šerif za cilj je imao da ispita dinamiku predrasuda i rešavanja konflikata. 22 jedanaestogodišnja dečaka nasumično su podeljena u dve grupe i odvedena u Robers Kejv park u saveznoj američkoj državi Oklahomi.

Dečaci su tokom vremena bili smešteni u kolibe, svako sa svojom grupom kojoj je dodeljen i niko od njih nije znao za postojanje druge grupe tokom perioda od nedelju dana. Dečaci su ubrzo počeli da osećaju pripadnost svojoj grupi. Kada su dve grupe predstavljene jedna drugoj, dečaci su počeli da pokazuju znake verbalnog nasilja.

Kako bi konflikt među grupama bio povećan, istraživač ih je usmerio na razne takmičarske aktivnosti. Neprijateljstvo je došlo do te granice da dečaci više nisu hteli ni da jedu u istoj prostoriji sa članovima suparničke grupe.

Finalna faza eksperimenta sastojala se od pretvaranja neprijateljskih grupa u miroljubive i drugarske. Zabavne aktivnosti isplanirane u ovu svrhu kao što su paljenje vatrometa i gledanje filmova nisu urodili plodom, pa su istraživači kreirali timske zadatke koji su mogli biti urađeni jedino zajedničkim timskim radom, odnosno saradnjom između dve grupe.

Na kraju eksperimenta, dečaci su pristali da se istim autobusom vrate kućama, što je pokazalo da konflikt može biti razrešen putem saradnje koja vodi ostvarivanju zajedničkog cilja.

“Čudovišna studija”

Učesnici “čudovišne studije”, povodom kog je Univerzitet u Ajovi 2001. godine uputio zvanično izvinjenje

Studija o kojoj je reč nazvana je čudovišnom zbog svojih izrazito neetičnih metoda, a njen cilj bio je ispitivanje efekata pozitivne i negativne terapije govorom sa decom.

Vendel Džonson i Meri Tjudor sa Univerziteta u Ajovi izabrali su 22 dece bez roditeljskog staranja. Neka deca su imala probleme sa govorom u vidu mucanja, dok druga nisu. Ona koja su mucala bila su podvrgnuta pozitivnoj terapiji govorom tako što je pohvaljivana njihovu rečitost, dok su deca bez teškoća u govora bila izložena negativnoj formi ove terapije: kritikovana su za najmanje greške u izražavanju.

Kao rezultat eksperimenta, neka deca koja su bila podvrguta negativnoj terapiji pokazivala su snažne znake uznemirenosti i, posledično, problema u govoru do kraja svojih života, što je ukazalo na značaj koji pozitivno osnaživanje ima u edukaciji.

Zarazno zevanje

Šta vlasnici pasa imaju da kažu o empatiji svojih krznenih prijatelja?

Već je naširoko poznato da zevanje može biti zarazno, ali da li ste znali da i psi mogu biti “zaraženi” takođe?

Nedavna studija koju je sproveo Univerzitet u Londonu pokazala je da 72% pasa zeva nakon što vidi kako neka osoba radi isto. Psima je u proseku potrebno 99 sekundi da zevnu, a životna dob i pol psa ne igraju nikakvu značajnu ulogu u tome.

Iako je još uvek misterija zašto se ovo dešava, istraživači smatraju da to ima nekakve veze sa “kapacitetom za empatiju” pasa.

Halo efekat

Odavno uočen i opisan fenomen u socijalnoj psihologiji poznat kao “halo efekat” bazira se na pretpostavci da naš ukupan utisak o nekoj osobi može biti zasnovan na samo jednom podatku koji imamo o njoj. Na primer, ukoliko je neko simpatična osoba, možemo pomisliti da su i sve njegove druge osobine pozitivne.

U nedavno sprovedenom eksperimentu, momak-subjekt je napravio dva video snimka za dejting sajt. U prvom videu, čitao je pripremljeni tekst veselim tonom, a u drugom snimku je promenio svoj ton tako da zvuči melanholično. Prvi video prikazan je jednoj grupi ženskih ispitanika, a drugi video drugoj grupi koja je video gledala u drugoj prostoriji.

Devojke koje su gledale “veseli” video smatrale su mladića na snimku atraktivnijim u odnosu na devojke koje su gledale “tužni video”, iako je tekst koji je mladić izgovarao bio potpuno identičan.

Na ovaj način demostriran je značaj i paraverbalne komunikacije u proceni nečije atraktivnosti, odnosno u komunikaciji generalno, ali i uticaj halo-efekta na impresiju o nekome na osnovu ograničenog broja podataka.

Identični blizanci

Identični blizanci fasciniraju psihologe od davnina pa sve do današnjih dana. Sproveden je veliki broj istraživanja u svrhe dokazivanja posebne vrste povezanosti među njima.

U jednom eksperimentu, Deren Braun pokušava da pokaže da blizanci poseduju sposobnosti za vančulnu međusobnu komunikaciju. Bez obzira da li ovakva vrsta telepatije zaista postoji, pokazano je da slični odgovori na čulne stimulacije kod blizanaca demonstriraju mogućnost da zajednički geni, odrastanje u istim uslovima i životna iskustva mogu dovesti do razvoja sličnih misaonih procesa kod identičnih blizanaca.

Izvor: Psihoverzum

Autor: Ina Poljak

POSTAVI ODGOVOR