Vipassana

0
69

1398176718.jpg

Bejaše to jedan ponedeljak 2010. godine kad prvi put čuh reč Vipassana. Buenos Aires, noć, milonga, i za stolom sasvim slučajno upoznajem devojku koja živi u Americi, a naše je gore list. Sitno ćaskanje, smeh, argentinsko vince ugrejalo lice, i priči nikad kraja. Tamo pred kraj večeri, kad je djeva skapirala da kao trkački bajker naginjem po krivinama duhovnosti, reče: “Mislim da bi trebao da probaš Vipassana meditaciju.”
“Zašto?”, odgovorih pitanjem.
“Mislim da će ti se svideti, ti si pomalo hard, Vipassana je hard, sigurno ćete kliknuti.”, reče ona i otpi gutljaj vina.
“A koja je šema ta Vipassana?”, upitah ozbiljno zagrejan.
“Pa ono, deset dana ćutanja, post, i 80 ljudi meditira od 4h ujutro do 21h u noć.“, reče ona i u tom priđe zalizani argentinac i odvede je na ples.
Ma to je neka sekta, pomislih onako hrišćanski i otkačih misao da luta po praznini prošlosti.

Godina 2013, juli, a u Buenos Airesu hladan vazduh ujeda kao iz razjapljenog zamrzivača. Gastritis me prži već dve nedelje, desna ruka bolno visi o ramenu, potrošeno koleno probada te ne mogu ni u šetnju poći da ohladim misli. Sedim sam u sobi kao ruski umobolnik i postavljam si pitanja zašto i kako… Palim komp, kao malo bih da surfujem netom, ali posle deset minuta pada sistem kod komšije od kojeg svlačim signal. Ovako izgleda kraj, pomislih, i bacih se na krevet. Razapet kao morska zvezda buljim u plafon, motam misli kao rolnu crno-belog filma, a onda sa dalekih planeta doleti reč Vipassana. Prihvatam misao ali ne reagujem i sklapam oči. Zaspah.
Ujutro se budim, reč Vipassana vibrira pred očima, spremam mate čaj i sedam za komp. Komšija popravio ruter. Nalazim Vipassanin sajt, popunjavam aplikaciju i u roku od 7 dana stiže odgovor da sam primljen na desetodnevni kurs.

Dvadeseti oktobar godine 2013, odlazim za Brandsen, u Vipassana centar, otvorenog srca ali usran kao golub. Jebi ga, ipak deset dana u šutnji i bez mrsne klope nije zezanje. Kupujem čokoladu na usputnoj pumpi, proždirem je u autu kao da je poslednja, lažem sebe kako mi trebaju zalihe masti.

Parkiram auto na šljunkovitoj površini i ulazim u Vipassana centar sagrađen u bespuću; svuda okolo mir, tišina, nekoliko tek sagrađenih hangara neprirodno su štrčali sa zelene poljane.
Banjavam kao hajduk u prostoriju za prijem; ćelav, ogroman, a ramena mi blago podignuta kao da sam došao po reket. Zaposleni volonteri nemo me gledaju, smeškaju se, daju mi formular u ruku i odlaze. Završavam tehnikalije, uzimaju od mene novčanik i mobilni telefon, pakuju ih u vrećice roze i plave boje, i odvode me u džinovsku spavaonu, istovetnu kao u kasarni.
Likovi živopisni raznijeh godišta nadiru u spavaonu nasmejani i vedri, kao da smo došli u centar gde besplatno dele pečenje, pivo i vutru. Aha, pomislih, ovde će belaja biti.
Iste večeri nas odvode u salu gde mi, 40 muških čeljadi, po zadnji put razmenismo poglede sa četrdeset ženki. Osoblje se uljudno predstavilo, upoznaše nas sa pravilima i kodom discipline za koji smo se svi unapred složili da ćemo bespogovorno poštovati.

Reklo bi se ništa strašno: Zavet ćutanja i bilo kog vida komunikacije, uključujući i onu ceduljama i pogledima, bez dodirivanja takođe, nema čitanja literature, nema zapisivanja beleški, no any toxins, no klopa na kvarno. Ustajanje u 4h ujutro, meditacija do 6h, zatim doručak i odmor do 8h , onda meditacija do 11h, zatim pauza za ručak do 13h, potom meditacija do 17h, potom marenda i odmor do 18h, zatim meditacija i razgovor sa profesorom do 21h.

Ko želi može da napusti centar pre nego što počne otvorena operacija na vašem mentalnom telu, baš se tako izrazio naizgled nežni volonter. Čekaj, stani! Kakva operacija, kakva je ovo zajebancija?
Pomislih da ustanem i kažem da odlazim, ali rumeni ponos u opancima i šajkači pljusnu mi šamar; sedi seljače goljo!
Odlazim na spavanje, sklapam oči, činilo se da posle nekoliko sićušnih trenutaka zvuk gonga zavibrira prostorom; pomislih da sanjam, ali jutro bejaše – ustajanju vreme. Kupimo ćebad i ko je šta imao, i odlazimo u salu za meditaciju – ogromni hangar popločan plavim strunjačama. Svako dobi svoje mesto na kome će zakucan ostati do desetog dana. Prethodno veče naučiše nas Anapassani, metodi opserviranja suptilnog disanja. Jednostavno, ništa teško rekoše; samo se skoncentrišite na mesta gde vazduh dodiruje unutrašnju stranu nozdrva, kao hladna voda kad se prolije na vreli tiganj, takva je senzacija, govorio je Učitelj Goenka.

I tako, sedoh i pokušah da se skoncentrišem na disanje. Ništa lakše kao što rekoše, ali prva dva-tri udisaja, već odmah posle njih pali se mešalica… Gde sam bio? Šta će biti? Šta keva u Bg-u sprema za klopu i da li se Fabijana sunča na Ipanemi?
Tako ubih prvu čuku ipo, a na meditaciji posle doručka rekoše da koncentracijom na disanje oštrimo mentalne noževe za operaciju na umu koja počinje za tri dana.
„Šta?“, pomislih i htedoh prvog jataka pored da upitam „ Jesu li ovi normalni?“, ali se setih zaveta. Tog dana počinje tortura. Pokušavam da se skoncentrišem da disanje i svaki put posle nekoliko minuta misli počinju nekontrolisano da zuje. Na silu usmeravam pažnju na disanje na vrhu nozdrva, na onaj deo koji je kao kod krave sa probušenom nozdrvom i metalnom minđušom, ali mi ni to ne polazi za rukom. Osećam nervozu, ostali studenti oko mene naizgled uspevaju do postignu tehniku disanja – melje me osećaj inkopetencije. Psujem u sebi i ukrštam poglede sa ostalim zabludelim studentima, koji špartaju salu očima tražeći istomišljenike.

A u prvom redu do profesora, nepomični kao bronzani kipovi, sede studenti koji su već pohađali nekoliko kurseva. Šta li se dešava u unutrašnjosti ovih mladića kada sede ovako nepomično, kao bića sa druge planete? Razmišljam i posmatram ih satima. Jastuci ispod njih, sede u lotosu ili kleče na kolenima. Tragovi života neprimetni na tim zaleđenim telima. Scena kao iz filma „Osmi putnik“, gde je slinavo čudovište pobolo svoje larve u ledenom hangaru.

Te večeri odlazim na spavanje polu lud i zverski umoran i posle deset minuta – ponovo Vipassana! Ovog puta učitelj suptilnog noćnog disanja drži čas – baja od 150 kila žive vage hrče kao da mu je svaki izdisaj poslednji. Ostali spavači ustaju, negoduju, uzdišu duboko, šatro se nakašljavaju nebili ga nekako probudili, ali baja ne jebe živu silu – pilana se nastavlja tokom cele noći. Sanjarim da spavam.
Narednog jutra ustajem polupan ali ipak odlazim na meditaciju, zauzimam jadnu pozu za meditiranje zguren kao sužanj. Činilo se da je tako lakše ali noge ubrzo počinju da bole, ramena se urušavaju a kičma se pod teretom tela savija kao vozna šina tamo kod Knina.

Majko mila, pa zar još osam dana ovoga? Uzimam stolicu, probam da se namestim, ne ide. Zatim odvlačim moju strunjaču do zida, sedam u lotos pozu i naslanjam leđa na zid. Posle pet minuta tonem u plitki san i kljucam kao beogradski stonder na horsu. Ha, evo ga rešenje za prebroditi ovih osam vekova što me deli do slobode.
Preživljavam taj dan kuntajući u sali za meditaciju. Uveče istog dana, Učitelj Goenka, najumilnijim glasom ikada čutim preko TV ekrana saopštava tehniku Vipassane sa kojom počinjemo od sutra.

Evo kako sam ja to ukopčao:

LEAVE A REPLY