Razgovor sa sopstvenim Umom

98

1421922879.jpg

Kada sam shvatio da pokušavaš da me se otarasiš, rešio sam još više da te mučim i dovedem u totalnu sumnju sve što si do sada saznala i verovala. Kako si mogla da pomisliš da možeš tek tako da me skloniš, da bude kao da ne postojim? Ja sam sa tobom od rođenja, sećaš se ko ti je bio najbolji prijatelj, pored papira i olovke, u danima kada si bila potpuno sama i kada si se sklanjala od ljudi. Ja sam bio tu, samo ja. Od mene si dobijala inspiraciju da kuješ stihove i pišeš priče, od mene si dobila snagu da prevazilaziš sve i da se menjaš, od mene si tražila utehu i razumevanje. Kako onda odjednom da poželiš da me ne bude, da me nema?

Uvek si me slušala i bila usmerena ka meni i ka tome šta imam da ti kažem. Uvek si pomno pratila tok mojih razmišljanja i znala si da sam na tvojoj strani. Da ti želim dobro. Nekad sam umeo da preteram, priznajem, i da ti ispričam ne baš tako prijatnu priču, ali sama si tražila. Znao sam da voliš da brineš i da se pitaš – Šta ako? Eto i to je zbog tebe, a ti sada hoćeš da me nema, da me ne čuješ više, da mi ne veruješ. Zato, samo zato ti uz sve dajem i sumnju u to što osećaš i misliš da je tvoje novo verovanje. Šta je tebi? Otkud taj novi glas, ne mogu da ga lociram. Kažeš mi da je to tvoj glas, ali kako? Kako, kada sam ja tvoj glas?

Onda sam primetio da me posmatraš, da pratiš šta radim, osetio sam tvoje prisustvo prvi put od kada se znamo. Bilo mi je neprijatno, nisam se navikao na to da me ti gledaš tako iz prikrajka, kao da kontrolišeš sve što imam da ti kažem, do te mere skoncentrisana na posmatranje da gubiš koncentraciju na ono što ti pričam. Sva tvoja pažnja bila je usmerena na posmatranje, na kontrolisanje, i kao da si baš u tom trenutku prestala da mi veruješ, nisi htela da me slušaš, sedela si u tome što kažeš da „jesi“ i gledala u mene kao da sam platno na kome se projektuje neki film… za koji si zainteresovana samo da bi videla kakve su boje prisutne, kakva je muzika… nisi želela da učestvuješ, da budeš glavni lik. A u mom filmu si uvek ti glavni lik. Prijalo ti je nekada…

meditacija i um

Počela si da me kontrolišeš do te mere da izgubim svoj tok i postanem potpuno neprimetan za tebe, kao da sam stari nemi film, nebitan potpuno. Kako posle svega, nakon toliko godina, nakon svih tvojih slika koje imam skladištene, nakon svega što je sadržano u meni o tebi, celi tvoj život je utkan u mene i znam svaki detalj iako ga se ti ne sećaš, kažeš da to nisi ti, da ti nisi ja? Ostavljaš me bez obzira na sve i okrenuta leđima u tu tišinu za koju tvrdiš da si TI, ne želiš više da me slušaš.

1
2
PODELI

POSTAVI ODGOVOR