Put umetnika

78

1376652830.jpg

Ne znam kako je to sa ljudima koji se bave normalnim profesijama, da li imaju dileme ili pitanja kao što ih imaju umetnici i ne zalazim u to. Ono što oduvek znam za sebe, to je da primećujem stvari na drugačiji način. Još od detinjstva opažam zgrade, ljude, prirodu, životinje, sve me dotiče. I onda nešto bude kao okidač, u glavi počinjem da stvaram slike. Uzmem olovku, pa nastane pesma.

U četvrtom razredu prva – o mom psu. U petom razredu – roman, koji se kao sveska delio po mom odeljenju. Krimić. Tako je i nestao. Žao mi je, volela bih sada da znam gde je. I kasnije, kada sam malo sazrela, počela sam da pišem dalje, sanjam krupnije. Ali opet, sa nekim strahom. Nema se vremena da se posvetim. Završi faks, zaposli se, zaljubi se, voli… treniraj. Radi sve samo ne to. I dođe momenat kada pukneš i kažeš: „A kada ako ne sad?“

Kucala sam tako na netu, umetnik, pisac, kako pisati… nekako sam podsvesno želela da pronađem neku knjigu koja će da me discipllinuje. I pronašla sam.

Džulija Kamerun, ne Kameron reditelj, već pisac… podeljeno u 12 lekcija, praktičnih, sa vežbama koje moraš da odradiš. Pomislila sam – odlično, i treba mi da me neko okuje, u smislu da steknem rutinu i disciplinu. Prva lekcija, svako jutro pisati po 3 stranice teksta. Bilo kog. Prvo bilo mučno, šta da pišem. Mrzim da pišem po naredbi. Ali poslušah. I krenuše reči. Prvo lične, osećanja. Pa onda zapažanja. Posle dva meseca prve ideje.

Skinula sam tada ceo pdf, kad ono samo 50 strana. Uhvatila me panika. Provela sam tri nedelje u pretrazi po Srbiji i knjižarama da pronađem knjigu i nigde je nisam našla. Sve dok mi žena iz „Esotherie“ nije javila da im je JEDAN jedini primerak knjige „Put umetnika“ vraćen iz Crne Gore, i da me čeka kada dođem.

Poenta – knjiga je našla put do mene. Kao što mi se u poslednje vreme čini da me sve pronalazi. Spontano. Mislim da će se svi koji su imali blokade prepoznati u ovim redovima. Svako ko zna da je drugačiji, i da mu je potrebno da svoje emocije izrazi kroz glumu, ples, slikanje, muziku ili pisanje, zna kako je nezgodno kada dođe do blokade. Kada te neko prekori, pa se povučeš. Kada ti neko pohvali tvoj rad, pa se dete u tebi obraduje, pa nastaviš dalje.

E, o svemu tome govori ova divna žena u knjizi. Kroz vežbe, praktične primere, kako da se disciplinujete, nađete vreme za sebe, zavolite sebe, dozvolite onim delovima koji nisu savršeni da budu baš takvi, jer su predivni. I reči su same krenule da bujaju iz mene. Ne brzinom kojom bih volela, ali sa preciznošću, i žarom. A to je dovoljno za start. Ne može me neko nositi kroz proces.

pisanje

Sada imam cilj. Najteže je, čini mi se, usmeriti se. Ko luta večito je zbunjen, ništa ne postiže. Nekada moramo da se prepustimo, pustimo da nam odgovor ili putokazi dođu sami. Nekada je sam put odgovor. Put umetnika je definitivno nepredvidiv, meni je samo drago da sam na svom putu pronašla malog pomagača u vidu jedne knjižice koja me podseća koliko je bitno da dam sebi vremena da budem ono što jesam. Bez obzira na sve obaveze modernog sveta – posao, prijatelji, dečko, porodica…

Na kraju svega, najveća obaveza je da budemo blagi prema sebi i budemo srećni. Kada to dozvolimo, sve ostalo krene polako da se slaže na svoje mesto.

A u samom putu i jeste poenta, zar ne?

Napisala:

 

Jelena Ostojić

www.novasvest.com

Foto&Video&Tekst preuzeti sa portala Nova Svest
Izvor: Nova Svest

PODELI

POSTAVI ODGOVOR