POVERENJE u Život

79

1447234924.jpg

Pre nekoliko godina sam pročitao priču o duhovnom učitelju i njegovim učenicima koji su u hram stigli biciklom. Na učiteljevo pitanje zašto voze bicikl, gotovo svi su imali logične odgovore. Samo je poslednji učenik odgovorio: „Vozim bicikl jer mi se vozi bicikl.“ Učitelj je tada kleknuo pred njega i rekao „Ti si sada moj učitelj.“

Zašto se učitelj klanjao ovom mladiću? Priča mi se tada veoma dopala, ali mi je njen koncept i dalje bio suviše dalek, jer iako sam želeo, nisam umeo da živim na taj način. Čitavog života fokus mi je bio na racionalnom, a kažu da kad se na nešto fokusiramo, to se širi. Jednostavno, navikao sam da svoje odluke činim tako što se pitam „Šta je pametno za mene?“. Da bismo živeli u skladu sa životnim procesom, potrebno je fokus preusmeriti sa intelekta na srce i osloniti se na osećaj.

Zato nam je potrebno POVERENJE.

Pre nekih desetak godina, prvi put sam se susreo sa pojmom „Life flow“ ili kako izgleda kada život teče. Tada sam shvatio da postoji stanje u kome se život dešava bez preteranog napora i tenzije, mirno, mnogo lakše nego što sam naučen da je moguće. Iako gotovo nikada nisam iskusio to stanje, izgleda da sam osetio nešto što me je vuklo da ga dalje istražujem. Vremenom sam uvideo da dok god pokušavam da čvrsto kontrolišem svoj život racionalnim umom, uvek ću nailaziti na neplanirane situacije koje će me izbacivati iz ravnoteže.

Zacrtao bih neki CILJ i njime se bavio, ali šta god da se desilo što nije bilo u skladu sa mojim očekivanjem, ozbiljno bi me uznemirilo. Sa druge strane, nailazio sam na misli mudrih ljudi koji su govorili o tome kako je proces života već savršen i kako se nijedna biljka ne pita da li će imati dovoljno vode, vazduha, zemlje… Za nju je već sve obezbeđeno i ona samo treba da bude to što jeste.

sunce zivota

Da li smo mi toliko posebni u čitavoj prirodi da moramo da se opiremo snazi života, da samo za nas važe posebni zakoni i da samo za nas nema dovoljno, da nam uvek treba više nego što već imamo?

Vremenom sam sve dublje prihvatao ove rečenice koje su mi na početku bile potpuno strane. Prvi put sam postao zaista svestan da npr. vazduh, vodu i Sunce, bez kojih ne bismo mogli da živimo, već imamo i to besplatno. Sve suštinsko nam je već dato.

Počinjao sam da se oslobađam potrebe da svaku svoju buduću akciju planiram, kontrolišem vreme koje ću provesti ovde ili onde, jednostavno uživajući u tome što radim, mnogo češće prisutan u sadašnjem trenutku. Za mene je to bila ogromna transformacija.

Počeo sam da VERUJEM. Od tada sam više usklađen sa svojim bićem i jednostavno znam da se nalazim na pravom mestu u pravom trenutku. Ali, za mene je ipak ovaj način života relativno nov.

Evo jedne životne priče koju sam imao priliku da čujem, u za mene, savršenom trenutku.

Oni koji su čitali moj poslednji tekst znaju da sam napustio posao nastavnika u školi i odlučio da se u potpunosti posvetim onome što me još više zanima, a to je duhovni razvoj i opšti boljitak. Priča o tome kako danas neko napušta posao i odlučuje da živi slobodnim životom i radi ono što voli danas nije tako česta. Naravno, ona je odjeknula i među mojim prijateljima.

Jedan od mojih drugara je pročitao tekst i oduševio se, a potom me pozvao i najavio da je grupica ljudi, uz večeru, zainteresovana da čuje tu priču. Sa radošću sam prihvatio poziv.
I zaista, nekoliko dana kasnije, preneo sam im svoja iskustva izuzetno inspirisan.

Priča na temu duhovnosti se razvijala, da bi se u razgovor uključila, do tada meni nepoznata devojka.

flowTada je ona započela svoju fascinantnu životnu priču. Iz njenih reči uvideo sam da ona na ovaj način živi decenijama, a da se pritom nikada nije upinjala, niti o tome učila. Jedna od njenih ključnih rečenica bila je „Uvek sam radila ono što mi se radilo. Nemam pojma zašto. I nekako sam znala da će se „nešto“ pobrinuti za mene.“

Prvo nam je ispričala kako je u osnovnoj školi bila loš đak. Jednostavno ju je mrzelo da uči teoriju, pa je imala problema sa ocenama. Zatim se slično provela i u srednjoj školi. Ali, posle toga je počela da uči rezbarski zanat i uspešno ga savladala. Prilično hrabro i neobično, zar ne? Bavila se “muškim zanatom”, umetničkom rezbarijom drveta, ali u tom trenutku nije mogla da živi od toga. Zatim je dobila neki posao na umetničkoj školi i sve je moglo da postane još jedna standardna priča.

Ali, ova devojka je zaista posebna. Posle nekog vremena, uvidela je da joj se posao u školi ne dopada. Dala je otkaz. Još jedan izuzetno hrabar potez, s obzirom da intelekt kaže da umetničkim dušama nije lako da žive od svojih ruku u Srbiji, a ona je napustila sigurni državni posao. Ovaj njen potez naišao je na osudu porodice i njenog dečka. Nije joj bilo lako, ali je i dalje čvrsto u sebi nosila stav „nešto će se pobrinuti za mene“. Nastavila je da radi ono što joj se radilo, a da nije znala zašto. Sledeći njen korak je bio odlazak u Italiju. Nekako se ukazala prilika i prvi posao kojim je počela da se bavi – pranjem sudova u restoranu. Pomislili bismo – još jedna klasična srpska priča, talentovana osoba odlazi da pere sudove. Ali, vreme koje je provodila u kuhinji ona je iskoristila da nauči nešto novo. Naime, prilazila bi kuvarima i pitala ih kako spremaju italijanske specijalitete. Paralelno je usavršavala italijanski jezik. Nedugo zatim, „igrom slučaja“, poznanik joj je javio da novi restoran u Srbiji traži kuvaricu sa poznavanjem italijanske kuhinje. Upravo u tom trenutku ona je znala sve što je potrebno – ovladala je jezikom i receptima vrhunskih kuvara i savršeno je znala da je to posao koji može da radi. Naravno, uskoro je dobila posao i počela da radi.Nekoliko meseci kasnije, dobila je isti posao i u boljem restoranu, te je imala vrlo pristojnu platu, radila posao sa lakoćom, a pritom je mogla i da se bavi svojim umetničkim rezbarijama, jer je imala mnogo slobodnog vremena.
Međutim, nakon dve godine ovakvog života, dosadilo joj je. Verujem da velika većina ljudi nikada ne bi napustila dobro plaćen posao, ali, ona je jednostavno znala da treba da radi nešto drugo, samim tim što joj se ovo nije više radilo. Dala je otkaz.

sreca

U narednom periodu, provodila je mnogo vremena kod kuće i pošto je zahvaljujući svojoj radoznalosti i ljubaznim kuvarima naučila da sprema divnu hranu, svakodnevno je pripremala maštovite poslastice i fotografisala ih. Zašto? Zato što je bila inspirisana to da radi. Nekoliko meseci kasnije, prijateljica ju je upitala: „Pa čekaj… Imaš toliko divnih slika, znaš sve moguće recepte… zašto ne bi objavila kuvar?“

POSTAVI ODGOVOR