Moj put ka PROSVETLJENJU (1. deo)~ Jan Esmann

42

 

1454544248.jpgKao malo dete sam ulazio u stanje u kojem sam bio ispunjen svetlošću iblaženstvom ljubavi, i u kojem mi je telo postajalo nepomično. Kasnije, kada sam naučio da govorim, nazivao sam to stanje „klada“, jer sam bio nepokretan kao klada kada bi ono nastupilo. Ta stanja su se dešavala dok bih opušteno ležao u svom krevetcu, a kasnije krevetu, i ponavljala su se sve do trinaeste godine, mada sve ređe. Mnogo godina kasnije, dok bih meditirao, ulazio bih u slična stanja.

Moja rana mladost je bila prilično obična, osim što sam uvek imao vrlo duboko religiozno osećanje i čežnju za Bogom. Kao dete bih ponekad spontano uzviknuo kad bih ušao u crkvu i osetio bih navalu energije u telu. Roditelji su mi bili okoreli materijalisti, pa takvo moje ponašanje nije nailazilo na razumevanje ni na podršku. Kao mladi tinejdžer sam počeo da slušam klasičnu muziku i često bih ležao na krevetu sa slušalicama na ušima.

Za vreme tih „seansi“ bih izlazio iz tela i bivao oko metar iznad njega, u stanju koje me je podsećalo na stanje „klade“, ali nije bilo katatonično već samo krajnje opušteno i ispunjeno tihom, spokojnom radošću. Kasnije sam počeo da redovno meditiram i to blaženstvo bi me tada obuzimalo.

Jan EsmanMoja prva prava meditacija bila je izvanredna. Sa petnaest godina sam rešio da meditiram i seo u položaj lotosa (tada još nisam ni čuo za njega), i naprosto sam sedeo ne radeći ništa. Kundalini mi se posle nekoliko minuta probudila i sa takvom silinom krenula naviše sve do mozga da me je izbacila iz tela. Viseći u vazduhu iznad svog tela, silovito sam se ljuljao s jedne na drugu stranu u stanju krajnje ushićenosti. Srce mi je ludački tuklo. Znoj je obilno curio, a dlake se nakostrešile. Pa ipak, bio sam siguran da se ne dešava ništa loše. Čim je to prestalo i ja se vratio u telo, posle nekih desetak minuta, poskočio sam i celoj porodici rekao šta se dogodilo – ali oni su pomislili da bulaznim. Zato sam istog časa odlučio da svoj duhovni život ubuduće držim u tajnosti.

Tako nadahnut, rešio sam da naučim kako se pravilno meditira i uskoro sam se posvetio TM-u (Transendentalnoj meditaciji), koja je bila veoma popularna sedamdesetih godina. Za vreme tog kursa dogodilo mi se nešto slično, mada ne toliko ekstatično, i ispričao sam svojoj učiteljici o tome, ali ona ništa nije razumela. Stoga sam ponovo rešio da zadržim svoja duhovna iskustva za sebe. TM mi je pružila neke lepe doživljaje.

krishnaČesto bih osećao krajnju ushićenost i bio prožet blaženstvom. Srećom, samo još nekoliko puta sam napuštao telo. Kažem srećom zato što mi je to olakšavalo da to blaženstvo povežem sa fizičkom prisutnošću, a pomoglo mi je i da premašim ushićeno stanje i uronim u spokojno blaženstvo. Često bih gubio svest i budio se posle otprilike pola sata meditiranja misleći da tek što sam sklopio oči; ali bio bih prožet blaženstvom. Tako je prošlo nekoliko godina. A onda…


Kada sam imao 18 ili 19 godina, iznenada mi se dogodio najznačajniji prodor
. O tom iskustvu sam samo čitao u sjajnoj autobiografiji Svamija Muktanande „Igra svesti“, i to tek par godina nakon što sam ga sam doživeo.

Ušao sam u stanje blaženstva, kao i obično, i kundalini mi se podigla u mozak, ali onda me je ispunila duboka čežnja da budem sa Bogom, kojeg sam iz nekog razloga sebi predstavljao kao Krišnu.

U to vreme uopšte nisam bio pod uticajem hinduizma i nisam znao ništa o Krišni; naprosto mi je tako došlo. Stoga sam prestao sa upražnjavanjem TM-a i umesto toga se molio Krišni.

Tada ispred sebe ugledah jedno oko. Nekako sam osetio da treba da se usredsredim na njegovo središte, i dok sam to činio blaženstvo je bivalo sve jače, a oko me je privlačilo sebi.

Ispostavilo se da je središte oka plavi biser. Na kraju uđoh u Plavi Biser i nađoh se u beskrajnom plavom prostranstvu koje je u isti mah bilo čista svest i čisto blaženstvo. Znao sam da bih tu mogao da se zaustavim, ali čežnja za Bogom je eksplodirala u meni i sve prožela, a onda se niotkuda pojavilo Plavo Biće.

shivaZnao sam da mi se to Bog objavljuje, te sam mu se predao i stopili smo se, posle čega sam izgubio svest. Ne znam koliko sam dugo bio u nesvesti, ali kada sam otvorio oči bio sam zaljubljen u Boga u svemu. Video sam Boga u svemu. Ispričao sam svojoj devojci o tom iskustvu Plavog Bića koje sam zvao Krišna, a ona je odmah počela da cokće jezikom i prekinula me. Tako sam još jednom odlučio da o tome nikome ne govorim.

Uzgred, ta slika Krišne je bila u gotovo jednolikoj plavoj boji. Plava boja je zapravo snažniji cijan, tirkizno-plava.

No, rekao sam za to i učiteljima TM-a i oni su se pravili pametni, a u stvari nisu znali ama baš ništa. Čak sam bio u prilici da pitam lično Mahariši Maheš Jogija (osnivača TM-a, dok sam pohađao kurs TM-Sidi), ali on je jednostavno odbio da mi odgovori. Još mnogo godina sam, kada bih sreo nekog važnog svamija, postavljao pitanje o tome, ali i oni bi se većinom pravili pametni i zanemarivali ga, ili bi u najboljem slučaju priznali da ne znaju odgovor. Tako se moje poštovanje čak i najposvećenijih duhovnih vođa u svetu značajno smanjilo.

Međutim, bez obzira na to koliko sam malo razumeo, Bogosvest se sama obznanjivala u meni.

Nakon tog iskustva stapanja sa Bogom, u svemu sam video Boga. Oko dve godine sam živeo u stanju Bogosvesti. A onda se ona izgubila i ostavila me u stanju u kojem sam je i poznavao i izgubio. Zapao sam u tešku depresiju.

gururajZnao sam da mi je potreban guru, te sam napustio TM pokret i 1983. godine postao učenik Gururadž Ananda Jogija. On je bio priseban guru; potpuno ovozemaljski a ipak prosvetljen. Na prvom njegovom seminaru na kojem sam učestvovao, govorio je o oslobađanju od ega, zatim je pažljivo osmotrio publiku od oko 250 ljudi, zaustavio pogled na meni i rekao: Nećeš ga se otarasiti tako što ćeš se ubiti.“

Bio je u pravu, moja depresija zbog gubitka Boga i zbog toga što sam potpuno drugačiji od svih ostalih, dovela me je do toga da pomišljam na samoubistvo. Nije da bih to zaista uradio, pa ipak, osećao sam snažnu želju da umrem. Posle pola godine sam bio na novom seminaru sa Gururadžom i tada sam rastočio svoju malu ličnost.

Bilo je to u jesen 1984. Prijavio sam se za rad u kuhinji i bio sam zadužen za postavljanje stola za njegovu večeru. Bio je to veliki obed za sve učitelje meditacije. Dvaput sam ušao u trpezariju, a onda sam spontano uronio u meditaciju i zato sam seo na stolicu. Smesta sam ušao u nirvikalpa samadi i izgubio svest. Ne znam koliko je vremena prošlo, ali kada sam otvorio oči neko drugi je već bio postavio sto. Uz to, nestala je moja mala, tričava ličnost; bio sam potpuno ništavilo. A opet, ispunjen najvišim blaženstvom i ljubavlju prema svom guruu.

Zato se, sa očima punim suza, oteturah do njegove sobe. Posadio me je na stolicu i smirio me, što baš i nije bilo lako. Onda me je upitao kako se zovem. Verujte mi da nisam umeo da odgovorim. Dao sam sve od sebe, ali nikakvo ime mi nije padalo na pamet, i čak mi je samo pitanje delovalo krajnje besmisleno, pošto sam bio čisto biće, a ne nekakva ličnost. Rekoh mu da ne mogu da se setim.

Onda me je pitao koliko mi je godina. To mi se učinilo kao još smešnije pitanje, ali taj dobri guru je hteo da zna koliko sam star, pa sam morao da mu dam neki odgovor. Smislih da bih mogao da pokušam da brojim godine unazad dok ne stignem do svog rođenja i da bih onda mogao da mu dam približan odgovor. Vraćao sam se u vremenu, ali se nisam zaustavio kod svog rođenja, nego sam nastavio unazad i sećao se jednog života za drugim, a kad sam tako prošao nekih 3000 godina zaključih da to nije ono što me je on pitao, pa prestravljen rekoh da ne znam koliko sam star i da ovo telo nije ja.

Pogledao me je s čudnim izrazom lica, a onda mi je kratko dodirnuo čelo. Potom je podigao dlan i zatražio da gledam u njega. Nisam imao pojma šta to radi. Onda se okrenuo od mene i počeo da razgovara sa učiteljem meditacije koji je sedeo pored njega. Ja sam sedeo preplavljen sećanjima i onda sam se jasno setio da sam u prošlom životu bio učenik jednog čuvenog učitelja, ali da sam ga na svoju nesreću prezreo i ostavio.

Tek što sam to osvestio, Guruđi poče onom učitelju meditacije da priča potpuno istu priču, a kada je završio okrenuo je glavu i odlučno me upitao: „Sećaš li se?“
Mogao sam samo da promrmljam: „Da, budi siguran u to!“

om shiva

Onda mi je rekao da odem na spavanje (to je bilo neočekivano, pošto je bilo tek pola devet uveče), te odoh u krevet. Bio sam preneražen. Moj mehanizam poistovećivanja se slomio i više nikada nije proradio. Međutim, uskoro sam otkrio koren celokupnog neznanja – „ja-svest“ koja je postojala pre manifestacije. Usled toga mi je bilo jasno – iako sam bio u stanju koje bi većina nazvala Samorealizacijom – da jedan izuzetno suptilan princip tek treba da otpadne.

Stav Gururadža je bio: „Otkrij to sam“, tako da mi ni na koji način nije pomogao. U stvari, posle toga je zaista počeo da me ignoriše. Umro je 1986. godine i ja sam napustio taj pokret. Ni sada ne znam da li je on imao veze sa onim što mi se dogodilo ili ne. Verovatno nije.

Nastavak: Moj put ka PROSVETLJENJU (2. deo)~ Jan Esmann

Izvor: Nova Svest

POSTAVI ODGOVOR