Ko dobro vozi? (kakav je onaj ko dobro radi ono što čini?)

1

Neko drag mi je poslao sms poruku: ’“Sanjao sam te. Vozio si me u starom „fići“ po nekom poligonu. Bio je malen, bijel, no unutra začuđujuće prostranosti… Pokazivao si mi spontanu vožnju. Po poligonu si zapravo vozio kao što po papiru spontano crtaš. Bila je to najzabavnija vožnja ikada! Osjećao sam dobar priliv energije sa mjesta suvozača… Baš je bilo dobro. Šteta što realno nije moguće baš tako jer ceste nisu poligoni.“

Neću tumačiti san, nego njime potaknut pitati se: kakav je onaj ko dobro radi ono što čini? Ko dobro vozi?

Zar ne neko ko je, imajući svijest o razlogu/svrsi vožnje, sposoban i spreman da iz trena u tren usklađuje „unutrašnje“ uslove/potencijal vozila (snaga i mehanička preciznost funkcionisanja,…) sa „spoljašnjim“uslovima putovanja (karakteristike puta, terena, prometa, meteo prilika, ponašanje učesnika u saobraćaju, pravila,…)? Jednako se može pitati ko dobro svira, crta, sprema hranu, ljubavi, komunicira…? Odgovor bi bio stalno sličan navedenome.

U poruci je naglašeno da se pri spontanoj vožnji događao „dobar priliv energije“ i da je to „bila najzabavnija vožnja“ te da zato „baš je bilo dobro“. Ovo su značajna opažanja. Mahom ljudi ne osjećaju ništa slično dok obavljaju svoje uobičajene prakse. Naprotiv! Osjećaju kako gube energiju, zamaru se i uglavnom im nije zabavno ono čime se bave.

Izgovor za svoje angažmane nalaze u različitim „mora, treba, nužno je…“. Kao da im je nedohvatno „baš volim, biram, hoću, jedva čekam…“.

Kako dosadan život stalnih prinuđavanja i obavezivanja zamjeniti zanimljivim, avanturnim i kreativnim?

Ključ  je dat u neobičnom opisu „fiće“ iz sna: spolja mali, neugledan, a iznutra „začuđujuće prostranosti“. Spolja – ličnost, unutra – naša prava priroda.

Kada god dopustimo da nas u aktivnostima vodi naša priroda, spontani smo, osjećamo priliv energije, aktivnost poprima karakter igre. Uslov za takvo prekopčavanje je relaksirano tijelo i spokojan um. Za to treba samo malo vježbanja.

Nedavno sam u oblačno popodne, poželio da odem u živahnu šetnju. Nije mi se nosio kišobran. Imao sam namjeru da odem onoliko daleko i hodam onoliko brzo da najbolje iskoristim vrijeme do kiše. Bio sam jako pažljiv i osjećao kako me unutrašnji impulsi iz časa u čas navode da ubrzam ili usporim korak. Tako spontano hodajući, samo što sam otključao vrata od kuće, svjedočio sam nagli pljusak. Putevi i staze kojima sam tako hodao bili su za mene takvoga kao poligonu. Što vas spriječava da pokušate i vi?

 

Autori: Petar Perović, Nebojša Vučković 

 

PODELI
Ko sam ja? Bojana. Na jednom intervjuu su mi postavili pitanje: kako bih sebe opisala? Sasvim spontano mi je izletelo: JA SAM DETE PIRODE. I tad mi se lice ozarilo i biće mi se ispunilo toplinom. Ta rečenica ima dve ključne reči: dete i priroda. Dete u meni je ono što čini da se radujem malim stvarima, da se ushićujem istraživanjem, saznavanjem, i da istu stvar u različitim situacijama doživljavam drugačije; da umem da se durim (za nepravdu izrazito), ali i da brzo i iskreno praštam. Priroda je ono što me okružuje i što se nalazi u meni. Prirodna sila je bezgranična. More je moja strast, moja čežnja, moja uteha, moja baterija. Sjedinjavanjem sa morem rađa se u meni kreativnost, razblažiju brige, ljutnja i bes, raste radost, ljubav, poletnost. (Pošteno sam se isplivala pre ovog pisanija.) Zvuci iz šume zavise od doba dana, od godišnjeg doba i ko zna čega... nebitno je. Bitno je da su oni za mene tu, da ih čujem. Kao i mirisi – ciklame u jesen, borovina u sumrak, isparavanje kiše u leto, fortunela u cvatu na terasi, mimoze pokraj puta, tek upecana riba u čamcu... Priroda u meni – spontanost, život u sadašnjem trenutku, vera da me intuicija neće napustiti, izneveriti. Šta volim da radim? JA VOLIM DA VOLIM. (moj moto koji mi je sinuo u kasne sate jedne žurke, dok sam vozeći se na kancelarijskoj stolici išla po strelicu za pikado) Volim da sam sa Dušanom, Adrijanom i Vedranom, da plivam, da se družim, da eksperimentišem (posebno u kuhinji), da učim đake i da ja učim od njih, da sadim cveće i povrće u bašti i na terasi (da posmatram kako napreduje, da ga uberem, mirišem, jedem), da mazim mačku koja mi prede na stomaku i grudima... i tako u nedogled. Bez čega ne mogu da živim? Bez slobode i ljubavi, mada to su isprepletene stvari. ANĐELI LETE KAD SEBE OLAKO SHVATAJU! (Iz knige: „Osetite strah i suočite se s njim“ Suzan Džefers) A inače – ko sam ja (po formalnim shvatanjima): žena, majka dvoje dece; titula: magistar tehničkih nauka, područje organizacionih nauka za elektronsko poslovanje; zanimanje: privatna profesorica matematike, hemije i fizike; članica Mense.

POSTAVI ODGOVOR