Kako postati ALHEMIČAR svog života?

6

1466760236.jpg

Dok počinjem sa pisanjem ovog teksta, negde u dubini mog uma se pojavljuje misao da će ovo biti nešto najvrednije što sam do sada stavio na papir. Dragi čitaoče, znaj da je sve što ćeš pročitati došlo iz mog životnog iskustva i da ga ja na svoj, jedinstveni način interpretiram. Svako od nas na ovaj planeti bi to video bar malo drugačije, jer jednostavno, svi posmatramo svet na svoj, autentični način.

Pre nekoliko godina slušao sam predivna predavanja doktora Hu Lena koji je govorio o tome kako je sve što percepiramo na ovom svetu samo projekcija našeg uma, te da sve što vidimo jeste zamagljeno okeanima i planinama naših sećanja, ili podsvesnih programa koje smo sakupili u prošlosti. Iz tog razloga sadašnji trenutak ne vidimo jasno i ne uživamo u veličanstvenom daru života, već smo često zbunjeni, nesigurni, uplašeni i osećamo da smo odvojeni od svega.

Samo kada smo slobodni od svih sećanja i procena, tj. kada smo „u Nuli“ – možemo videti jasno ili savršeno. Ali, reče on, da bi video jasno, počni sa „volim te“ i bićeš inspirisan, svi delovi tvog uma biće usklađeni i radićeš upravo ono što je tebi namenjeno.

To mi se izuzetno dopalo, pa sam počeo da volim svoj svet (tj. sećanja pomoću kojih svet percepiram) intezivno i posvećeno, iz trenutka u trenutak. Na taj način, kaže Hu Len, intelekt prepušta kontrolu Božanskom kreatoru u nama, a on preuzima negativnu energiju naših sećanja i transformiše je u čistu ljubav, a do našeg uma stiže inspiracija. Taj proces on naziva transmutacijom.

Danas želim da pišem upravo o tome. Šta se dešava kada odlučimo da svoju energiju posvetimo tom procesu? I na koji to način menja naš život?

Za početak, evo jednog zanimljivog primera za koji sam čuo pre nekoliko nedelja. Jednog američkog autora koji se bavio ličnom transformacijom i bio poznat u oblasti samopomoći u prošlom veku, u poznim godinama, novinari su pitali kakvo je bilo njegovo detinjstvo. On je odgovorio da je bilo čarobno i da mu je porodica mnogo pomogla kako bi njegov život bio fantastično putovanje. Zanimljivo je bilo što je on imao brata blizanca i novinari su nekako došli i do njega. Upitali su i njega o čarobnom detinjstvu, na šta je on zbunjeno odgovorio da je to bilo daleko od istine, da im je otac bio veoma strog i surovo ih kažnjavao, itd… Šta se tu zapravo desilo?

put srca

Pa kao i uvek, ne postoji događaj koji ima značenje, već ga mi ljudi njemu dajemo. Stoga, verovatno su obojica kao deca te događaje videli kao izuzetno negativne i bolne. U međuvremenu, jedan od braće je odlučio da se zagleda u sebe i transformiše svoje iskustvo i tako razumeo lekcije koje mu je detinjstvo donelo. Umesto bola i nerazumevanja, sada je bio ispunjen ljubavlju i jasnoćom, a mračna mesta njegove duše ispunilo je svetlo. Kada je jednom shvatio lekcije i stekao mudrost, to iskustvo mu više nije bilo neophodno. Stoga se njegovo životno iskustvo promenilo. Drugi brat je živeo na stari način, nesvestan da se podsvesni obrasci u njegovom životu kontinuirano ponavljaju.

Šta to zapravo znači? Dragi čitaoče, osećam da je ovo velika tajna našeg života koju želim da podelim sa tobom. Sigurno si čuo za koncept sudbine. Sudbina – to je kao da je sve ono što ćemo doživeti zapravo već zapisano i da na to ne možemo uticati. I zaista, ja verujem da ukoliko nesvesno idemo kroz život, doživećemo upravo ono što je zapisano, prolazićemo kroz iskustva koja će se ponavljati i često, godinama ili decenijama kasnije razumećemo zašto se nekada davno nešto desilo i zašto nam je to bilo neophodno. To je kao da je slika našeg života već naslikana, ali mi to ne vidimo, jer se nalazimo u slici.

Ali, kada svoju energiju usmerimo ka Božanskom delu nas, tada „brišemo sliku“, kaže Hu Len. Brišemo stare programe, mrak u našoj duši biva zamenjen svetlom, a zbunjenost – mudrošću. Tada čitavim svojim bićem, a ne samo intelektom, razumemo da se zaista sve dešava za naše najbolje dobro. Kažu da ne možemo promeniti prošlost. Ja verujem da možemo. Kako? Pa prošlost zapravo u našem umu i ne postoji kao takva, već kao značenje koje smo joj mi dali. Kada izmenimo značenje, slika ili percepcija naše prošlosti se menja. U duhovnosti ćete često čuti da ne postoji ništa linearno, te da prošlost, sadašnjost i budućnost već postoje, u ovom trenutku. Na ovaj način, menjanjem slike naše prošlosti, menjamo i sliku naše budućnosti. A sve se dešava SADA.

Sigurno ste čuli za rečenicu „Sve se dešava za naše najveće dobro.“

Danas razumem naše životno putovanje na sledeći način – naš pravi zadatak je da transformišemo sva ona sećanja koja se sa tom rečenicom ne slažu. Dakle, bukvalno sve situacije u životu u kojima nismo razumeli da se nešto dešava za naše najveće treba transformisati u tu duboku istinu. To je naš zadatak. Na taj način postajemo alhemičari svog života i menjamo svoju sudbinu. Na taj način dolazimo do dubokog unutrašnjeg mira ili „Nule“. Tada je naš um u stanju da primi inspiraciju ili savršenu informaciju za naše postojanje, direktno od Božanstva. Dakle, ideja je da shvatimo da je svako naše iskustvo zapravo delo ljubavi, neophodno na našem putu. Opraštajući i voleći svaki deo svog putovanja, menja se naše čitavo životno iskustvo.

uspeh

Mnogi od nas padnu u zamku beznađa i besmisla kada prvi put čuju da su naše sudbine „zapisane“. I mene je to u jednom periodu uznemiravalo. Srećom, pronašao me je Ho’oponopono. Sada slede dva zanimljiva događaja koja su mi pokazala da mi zaista možemo promeniti svoju sudbinu.

Prvi put, gledao sam dugometražni crtani film „Knjiga života“. U jednom trenutku simpatično biće koje čuva upravo „Knjigu života“ govori kako je sve već zapisano i traži ime jednog od junaka filma. Dolazi do njegove stranice i odjednom iznenađeno konstatuje da je ona potpuno prazna. Istog časa, baš kao i sada dok ispisujem ove reči, čitavo moje biće je na čudesan način zatreperilo. Suze su krenule niz moje lice, iako nije bilo vidljivog razloga. Nekoliko meseci kasnije, poželeo sam da pogledam stari film „Lorens od Arabije“.

Nisam bio siguran zašto se ta želja pojavila, pa sam potražio sam još neki podatak o filmu na internetu, u sebi izgovarajući „volim te“, što je jedan od način na koji usmeravam svoju energiju prema najmudrijem delu svog uma. I odjednom, u pretrazi se preda mnom pojavi slika glavnog glumca iz filma uz komentar, velikim slovima: „Čisto je!“

Moja osnovna praksa jeste upravo „čišćenje“, pa je ovo bio više nego jasan znak. I ponovo se desilo, čitavo moje biće je zatreperilo dok se mudri Arapin obraćao Lorensu. Tek nakon toga sam video rečenicu: „Izgleda da ti menjaš ono što je zapisano.“

Šta sve ovo zapravo znači? Ukoliko se oslanjamo isključivo na intelekt, nikada nećemo razumeti širu sliku i živećemo stare obrasce (tj. svoju sudbinu) – ponovo i ponovo. Ako se pak obratimo našem najmudrijem delu, polako ćemo transformisati svoja stara iskustva, naše srce će se otvarati i vremenom će nas preplaviti duboki unutrašnji mir. Živećemo sve nadahnutije, vođeni od strane našeg božanskog dela i upravo na taj način zapravo postajemo – kreatori svog života.

Ali, kada preuzmemo 100 odsto odgovornosti za svoj život, to je sve sem dosadnog i mirnog putovanja. Mnogo više naš život liči na rolerkouster, a mi se prepuštamo avanturističkoj vožnji sa poverenjem. Kao posledica poverenja javlja se unutrašnji mir, te tako jednostavno znamo da će sve biti u redu, bez obzira što nekada vožnja tim rolerkousterom izgleda zastrašujuće. Na dubokom nivou shvatamo da je sve samo igra.

Problem je u tome što smo zaista prepuni podsvesnih programa koji zapravo gotovo uvek vode šou, a da mi toga nismo svesni. Naše verovanje u njih im daje veliku snagu, pa nam zato deluju potpuno realni.

balans

Evo jednog primera iz mog životnog iskustva. Pre nekoliko nedelja sam pisao o događaju kada se na nekoj od manjih radionica koje sam organizovao, nije pojavio niko osim mene, u tekstu „Put do Nule i natrag“. Osetio sam nemir i blagu ljutnju. U tom trenutku gotovo da sam zavapio „Pa dobro, Bože, šta da radim… Eto, dajem sve od sebe i opet ništa.“

Ali, za razliku od pre nekoliko godina, sada se u tim situacijama najčešće vrlo brzo zaustavim i osvestim. Bilo mi je jasno da je to samo program ili podsvesno uverenje koje bih mogao da nazovem „Bog nije fer prema meni.“

I naravno, iako nezadovoljan, odmah sam ušao u meditaciju i nakon samo nekoliko minuta došao do mesta u svom umu u kome sam imao priliku da iskusim šta to zaista znači slobodna volja i da tom događaju dam savršeno značenje. Obraćajući se svom najmudrijem delu veoma brzo nastupio je duboki mir i potom velika radost. Kasnije su mi se javile dve gospođe koje su permutovale ime ulice i otišle na drugu adresu. Sve to je moralo da se desi kako bih imao još jedan susret sa Sobom.

Ovaj događaj je u mom umu, svakako povezan sa pričom koja sada sledi. Iako već nekoliko godina sa ljubavlju opraštam i volim po čitav dan, do skora nisam uspeo da uredim i odnos sa svojim ocem. Nekako, činilo mi se, šta god da učinim, tu uvek ostane veliki otpor i nemir. Čistio sam, čistio i čistio, ali situacija se retko menjala. Međutim, pratio sam i dalje svoj unutrašnji glas koji me je jednog dana doveo do učenja „Sedam ogledala starih Esena“. Gledajući maestralnog Grega Brejdena shvatio sam da u našim doživljajima roditelja možemo pronaći naša podsvesna uverenja o životu ili Bogu.

Ukratko, ako verujemo da su naši roditelji strogi ili nepravedni, život će prema nama biti upravo takav. Kao posledica, mi ćemo najčešće kriviti život, ne razumevajući da se uzrok za to nalazi u nama. I dalje mi je pogled na tom polju bio zamagljen, a kada ne vidimo jasno, rekao bi Hu Len – to je zato što programi vode igru. Naravno, nisam odustajao, već bio sve posvećeniji i posvećeniji. Zatražio sam mudrost kako bih mogao bolje da vidim tu situaciju.

I onda, naizgled slučajno, u moj život je stigla jedna posebna meditacija pod nazivom „Entitet“. Ogromnu zahvalnost za to dugujem svom divnom prijatelju, a verujem da je način na koji je do mene stigla delo inspiracije. Kaže Hu Len da kada čistimo i sledimo inspiraciju, dobijamo sve ono što nam je potrebno. Mnogo puta je rekao da je „volim te“ samo početak. I zaista, sada ga konačno razumem na mnogo dubljem nivou. Čitava poenta jeste oslobađanje i pronalaženje sopstvenog identiteta, pa su naši „alati za čišćenje“ zapravo sve one stvari, svi alati koji dođu u naš um u određenom trenutku, a koji nam pomažu u tome. Inspiracija može biti bukvalno sve jer se Božanstvo nalazi u svemu!

Iz mog iskustva, to mogu biti i afirmacije i vizuelizacije, meditacije, molitve, ali isto tako i šetnja, trčanje, pisanje, plivanje, pevanje, ples, razgovor, hrana, piće… – dakle sve ono što nas vraća u duboki unutrašnji mir. Stoga je za osobu koja se nečega plaši, najbolji način za čišćenje – zapravo suočavanje sa tim strahom. Ja sam se nekada stideo sebe, a danas pišem, snimam video materijale i držim radionice, dok u svemu tome neizmerno uživam, a moje srce skače od radosti. Kroz taj proces postajem ono što zaista jesam, tj. pronalazim svoj istinski identitet.

Zanimljivo je da sam baš u tim danima počeo da primećujem određenu sekvencu brojeva gde god bih krenuo. Shvatio sam da je to simbolična poruka za mene i kada sam proverio značenje tih brojeva na jednom sajtu, pisalo je doslovno: „Sada imaš sve alate koji su ti potrebni za ispunjenje tvoje misije.“

Ipak, ova meditacija je bila nešto što nikada ranije nisam radio. Specifičnim vežbama disanja se podiže energija, ali se sa tim neobičnim procesom ne prestaje u toku meditacije, te intelekt biva prilično zbunjen. To stanje koristimo da u meditaciji porazgovaramo sa mračnom ili negativnom energijom u nama. Našom senkom, rekao bi Jung. Zahvaljujući ovom procesu, počeo sam da shvatam šta je to zapravo „entitet“. Kada pomenemo taj izraz u duhovnosti, obično u umu sevnu neke mračne i opasne slike. Ovog puta, konačno sam razumeo da su to samo nagomilani negativni misaoni obrasci ili otcepljeni delovi naše svesti. Oni parazitiraju u nama i hrane se našom energijom, a kako rastu, počinjemo da ih osećamo i u telu kao poremećaje, bolove, bolesti, itd…

Iscelitelj Dejvid Eliot koji vodi meditaciju, baš kao i Hu Len, kaže da su ti obrasci najčešće nasleđeni i da se prenose generacijama i generacijama. Uz svo svoje čišćenje, praktikovao sam ovu meditaciju svakog dana. I jednog dana, pri kraju meditacije koja je bila povezana sa bolom u gornjem delu leđa, pojavila se misao: „Sada očekuj veliko olakšanje u odnosima sa ocem.“

knjiga

Setio sam se Hu Lenovih reči koji je govorio da je, čitajući imena zatvorenika u bolnici, osećao bol u svom telu. Znao sam da je to zapravo ista stvar. Osećao sam se fantastično i veoma hrabro, ali ni u najlepšim snovima nisam mogao da očekujem naredne događaje.

Narednog jutra, moja majka se pojavila na vratima sa iznenađujućom porukom „Hoće tata da te vidi.“

Sišao sam do njihovog stana, a moj otac je odlučio da me časti sa 5000 dinara. Znate, nešto tome slično se verovatno poslednji put desilo kada sam imao sedam godina. I naravno, nije bila poenta u novcu, to sam doživeo kao veliki gest ljubavi. Upravo u tim trenucima, novac mi je bio zaista potreban. Narednog jutra desilo se novo čudo. Mama i tata su otišli na izlet u Sokobanju.

Negde oko sedam ujutro, na moj telefon je stigla poruka. Od koga? Od mog oca? Pa on nikada ne šalje poruke. Na slici su bili moji roditelji, zagrljeni i nasmejani, uz jutarnje sunce, u šetnji kraj čarobnog potoka. Pomislih: „O hvala ti Bože, ništa mi više nije potrebno.“

Gledao sam u tu sličicu i pitao se da li je sve to zaista moguće, da li je sve to zaista baš na taj način povezano? Naravno, već dugo ne verujem u slučajnosti i duboko u sebi, znao sam istinu. Problem je bio u meni i sada ga više nema. Sada mogu svog oca da vidim onakvog kakav zaista jeste – čista ljubav! Naravno, to povlači i uverenja o Božanskom kreatoru, pa iznenada i moje životno iskustvo postaje lakše i slađe.

Samo nekoliko dana kasnije, desilo se još nešto fenomenalno. Znate, nekada nas dvojica radimo na bašti kraj Pančeva. Međutim, u prošlosti su naši odnosi bili nategnuti, pa bi sve to bilo opterećeno i gotovo uvek bi izbio nesporazum oko vremena povratka. Ovog puta smo se sa lakoćom dogovorili i trebalo je da ostanemo u bašti dva sata, kako bih ja kasnije stigao na zakazani tenis sa svojim prijateljem. Dok smo se vozili, iz dubokog mira u mom umu se pojavilo pitanje o našim precima, pa sam prvi put u životu svog oca pitao o pradedi. Naravno, to pitanje nije stiglo slučajno i pojačao sam svoje unutrašnje „volim te“ do daske.

Kao što sam i očekivao, priče nisu bile prijatne i mahom je tema bio težak i surov život u kršu i kamenu Like. Stigli smo do bašte i u divnom miru krenuli, svako na svoj posao. Desetak minuta pre nego što je trebalo da krenemo, došao sam do svog oca. Ali, stari obrazac se nije tako lako dao. Moj vredni i divni tata, upravo u tom trenutku je krenuo sa poslom koji jednostavno nije mogao da prekine. U prošlosti bih se sigurno iznervirao misleći: „E znaš kad ću sledeći put da dođem ti pomognem.“

Ali, ovog puta je sve bilo drugačije. Jednostavno sam video da se obrazac ponavlja, samo što sam sada sa lakoćom ostao u ulozi savršeno mirnog posmatrača.

Nastavio sam sa svojim „volim te“, uopšte se ne uzbuđujući, jer mi je jednostavno bilo jasno šta se dešava – ovaj događaj mi je davao još jednu šansu da očistim sećanje koje se ponavlja, očigledno generacijama. Bukvalno u tim trenucima me je pozvao prijatelj – rekoh mu da ću verovatno kasniti na tenis i da ne kreće dok ga ne pozovem. Razumeo je i on ostao u potpunom miru. Moj otac je želeo da požuri i rekao: „Još pet minuta.“

Bilo mi je vrlo jasno da se to neće desiti, ali za razliku od većine mojih reakcija u prošlosti, samo sam rekao: „Nema problema ćale, samo lagano, nigde nećemo zakasniti.“

Tih pet minuta je postalo četrdeset!

A ipak, ostali smo u savršenom miru. Dok se to dešavalo, u mom umu su se pojavljivale slike iz moje prošlosti – koliko samo puta sam ja ljudima govorio „Još pet minuta“, koji bi se potom pretvorili u pola sata ili više. Ali, mnogo nam je lakše da primetimo programe u drugima i potom ih okrivimo, nego da se zagledamo u sebe. U miru smo stigli kući, a ja se javio prijatelju. Počeli smo sa našim tenisom tačno pola sata kasnije. Igrali smo se i uživali, a onda nam je devojka iz kluba rekla: „Hej, momci, slobodno produžite, kasne momci koji su zakazali naredni termin.“ Igrali smo još tačno pola sata. Sve je ispalo potpuno savršeno, a ja sam imao priliku da svedočim još jednom čudu Ljubavi.

Samo nekoliko dana kasnije, pojavila se inspirativna ideja u mom umu da započnem mesečni projekat buđenja životne radosti. Počinjao sam da na dubinskom nivou verujem da zaslužujem radost i veličanstvenu verziju svog života. Ali, dosadašnje iskustvo me je podučilo da kada god počnemo sa takvim procesom svesne promene, život nam donosi situacije u kojima u prošlosti nismo uspevali da pronađemo radost i ljubav i nudi nam još jednu priliku da budemo alhemičari svog života i da transformišemo svoje iskustvo. Ono što je zanimljivo, često se takve stvari dogode baš kada najmanje očekujemo. Ali, da bih ispričao ovu priču, neophodno je da se vratim nekoliko meseci unazad.

Do pre manje od godinu dana, imao sam problem sa svojom Ho’oponopono praksom. Kaže Hu Len: „Kada čistimo podsvesna uverenja ili sećanja, pojavljuje se inspiracija i mi je samo sledimo.“

Autor: Marko Maoduš, www.markomaodus.comFollow Yout Heart Coaching Marko Maoduš

POSTAVI ODGOVOR