Bežanje u okove

44

Rezultat slika za chains

Fascinantno je kako ljudi beže od odgovornosti za sopstveni život. Apatija, kukavičluk, nesposobnost prihvatanja realnosti i odgovornosti za dešavanja u svojim životima, uzroci su bežanja ljudi iz realnosti u imaginaciju.

Učestalo posezanje za imaginarnim “spasiocem” postalo je manir kod većine populacije. Ljudi bez stava i mogućnosti samoostvarenja u društvu u kojem živimo, postali su obožavaoci “Svemogućeg”. Svaki lični neuspeh, tragediju i ostale neželjene događaje pripisuju volji imaginarnog “kreatora” sudbine. To tumače kao “iskušenje” pred koje su stavljeni, kako bi polako napredovali ka “mestu večitog života”.

Da li je zaista bolest, smrt deteta, supružnika, prijatelja, nesrećna ljubav, strast, gubitak bilo koje vrste – iskušenje, poteklo od “spasitelja”, ili je samo sticaj nesrećnih okolnosti? “Spasitelj”, koji iskušava, igrajući se zdravljem i životima vašeg deteta?! Ili “iskušava” stavljajući pred vas ljubav, kojoj treba da odolite!? Ta priča asocira na kompjuterske igrice sa nivoima…

Brz ritam života i socijalna tenzija, kojima smo svakodnevno izloženi, intelektualno i emotivno ograničenim i psihički labilnim ljudima, sprečavaju delovanje koje je u skladu sa njihovim mogućnostima. Oni tada iskaču “iz koloseka”, gube kontrolu nad sopstvenim životom i beže u neki imaginarni svet, kako bi u njemu opsesivno-kompulsivnim radnjama (čitaj – molitvama i ritualima), od “Svemogućeg” iskamčili dodatnu energiju za nastavak života.

Zarobljeni u religioznoj paučini, postaju robovi drvenih slika, likova “iz bajke”, od kojih traže spas. Klanjaju im se, i u zanosu dive efektima svog potčinjavanja.

Pravdaju se potrebom za “duhovnim životom”, mada većina ni ne zna šta pod tim podrazumeva… Mrmlja molitve za spas “duše”, ma šta god pod tim podrazumevali.

Gegajući se u ritmu molitve, prolaze kroz život uskraćeni za objektivnu lepotu života, tu i sada, za lepotu slobodne misli i pokreta, dodira, slobodne ljubavi, uskraćeni za skladnu muziku nauke, čiji su tonovi logički nanizani na beskonačni linijski sistem.

I dok pomenuta muzika realno traje, smenjujući visoke i niske tonove, dodajući nove i menjajući stare akorde, opsesivno-kompulsivni ritam religije ostaje i dalje jednoličan, nepromenjen više od 2000 godina. Traju i vuku za sobom gomilu nesrećnih ljudi u još dublji ambis, u kojem gube i ono malo samopoštovanja i samostalnosti u odabiru smera u kojem će se kretati njihovi životi.

Autor: Tanja Manojlović
Izvor: Blog „Ja svoja“

PODELI

POSTAVI ODGOVOR