„Ljudi se plaše vremena, a vreme piramda“

56

299Piramide – ostvarenje jednog sna

Šta su za mene piramide? Nešto neshvatljivo. Intrigantno. Misteriozno. Čarobno. Zagonetno. Egipat.

Od malih nogu su me privlačile. Uživala sam da slušam legende o faraonima, o lavirint-hodnicima, zamkama, ritualima i običajima, Bogovima. Uistinu, nisam volela da čitam knjige. Ali, upijala sam svaku informaciju iz tv emisija, filmova i, naravno, kompjuterskih igrica. Sjedinjavala bih se svojim doživljajima i predstavama o nečemu što je naučno nedokazano.

Image result for pyramid game

Osećala bih se nekako… zlatno… to je onaj sjaj skupog! Ne samo skupog u materijalnom svetu, nego skupog, kao odraz vrednog.

Kada smo Dušan i ja rešili da se upustimo u avanture putovanja, meni je vrhovno WAU bio Egipat i piramide. Imala sam neodoljivu želju da sve to osetim izbliza. I strah – da li će čarolija nestati kad joj se približim…

I tako sam sretna što mi sada pomisao na to što sam tamo osetila sama od sebe crta onaj blaženo srećni osmeh na licu. Čarolija nije nestala!

I, naše treće putovanje je bilo to, i ne samo tako obično TO, već veoma ekskluzivno – u sklopu krstarenja Nilom. Da kažem, hvala Bogu i – Kontikiju! To je bilo aprila 2004. godine. Program putovanja je bio jako kvalitetan, kao i vodič i ostale agencijske usluge (slično kao: http://www.kudanaodmor.com/118-Krstarenja/204-Krstarenje%20Nilom/). A cena – iz sadašnje perspektive – smejurija – 575 DM (što je u trenutku kada se prešlo na euro iznosilo 290€), a iz tadašnje – takva da je moglo da se uštedi od studentskih stipendija. I nije mi bilo jasno kako tako malo ljudi iz naših krajeva putuje… Sad, posle ovoliko godina mi je jasnije. 🙂 Nema to veze sa novcem. Ima veze sa svesti, sa ličnim ograničenjima, strahovima.

Sloboda nema cenu. Nema ni granice. Ali ima obličje.

Kairo. Sumrak, pustinja i piramide koje se naziru na obzorju. Divne boje – nijanse braon i zagasito zlatne. Topli miris prašine. I susret koji nas čeka sutra. Neizvesnost.

Jutarnji pogled kroz prozor hotela. Spremni smo da ih vidimo izbliza.

Kairo i piramide

San je postao java. Pustinja, tj. pesak oko piramida nije onakav kao na plaži; po prilično je tvrd, kao da nije pesak, već utabana prljavština. A piramide – one su neuporedivo veće od onog što sam i mogla da zamislim! Iako je bilo puno tursta, uspela sam da nađem mir. Da ih opipam svojim čulima. I da pomirim san i javu. Da stvorim paletu boja kojima ću bojiti moj život.

piramida i ja

San je ostvaren, i on nije prekinulo sanjanje i snove 🙂

Životnu reku još niko nije ukrotio….. niti će!

 

 

 

 

 

PODELI
Ko sam ja? Bojana. Na jednom intervjuu su mi postavili pitanje: kako bih sebe opisala? Sasvim spontano mi je izletelo: JA SAM DETE PIRODE. I tad mi se lice ozarilo i biće mi se ispunilo toplinom. Ta rečenica ima dve ključne reči: dete i priroda. Dete u meni je ono što čini da se radujem malim stvarima, da se ushićujem istraživanjem, saznavanjem, i da istu stvar u različitim situacijama doživljavam drugačije; da umem da se durim (za nepravdu izrazito), ali i da brzo i iskreno praštam. Priroda je ono što me okružuje i što se nalazi u meni. Prirodna sila je bezgranična. More je moja strast, moja čežnja, moja uteha, moja baterija. Sjedinjavanjem sa morem rađa se u meni kreativnost, razblažiju brige, ljutnja i bes, raste radost, ljubav, poletnost. (Pošteno sam se isplivala pre ovog pisanija.) Zvuci iz šume zavise od doba dana, od godišnjeg doba i ko zna čega... nebitno je. Bitno je da su oni za mene tu, da ih čujem. Kao i mirisi – ciklame u jesen, borovina u sumrak, isparavanje kiše u leto, fortunela u cvatu na terasi, mimoze pokraj puta, tek upecana riba u čamcu... Priroda u meni – spontanost, život u sadašnjem trenutku, vera da me intuicija neće napustiti, izneveriti. Šta volim da radim? JA VOLIM DA VOLIM. (moj moto koji mi je sinuo u kasne sate jedne žurke, dok sam vozeći se na kancelarijskoj stolici išla po strelicu za pikado) Volim da sam sa Dušanom, Adrijanom i Vedranom, da plivam, da se družim, da eksperimentišem (posebno u kuhinji), da učim đake i da ja učim od njih, da sadim cveće i povrće u bašti i na terasi (da posmatram kako napreduje, da ga uberem, mirišem, jedem), da mazim mačku koja mi prede na stomaku i grudima... i tako u nedogled. Bez čega ne mogu da živim? Bez slobode i ljubavi, mada to su isprepletene stvari. ANĐELI LETE KAD SEBE OLAKO SHVATAJU! (Iz knige: „Osetite strah i suočite se s njim“ Suzan Džefers) A inače – ko sam ja (po formalnim shvatanjima): žena, majka dvoje dece; titula: magistar tehničkih nauka, područje organizacionih nauka za elektronsko poslovanje; zanimanje: privatna profesorica matematike, hemije i fizike; članica Mense.

POSTAVI ODGOVOR