Kojim igrama smo se najviše radovali?

15

Human, Child, Girl, Blond, Outdoor Nature, Play

Igre iz djetinjstva

A: Rado se sjećam svojih najranijih igara. Nisam ih učio ni od koga. Volio sam da umaknem pažnji odraslih i odem na omiljeno mjesto nešto podalje od djedove kuće. Bila je to velika dugačka livada u podnožju šumovitog brijega. U prvoj polovini ljeta još su se tu slivale ocjeđujuće vode. Žuto, glinovito tle bilo je kao naručeno. Uživao sam da u mekoj  blatnoj zemlji šakama ili kakvom granom dubim ’’rijeke i jezera’’. Materijal iz iskopa sam koristio da u okukama ’’rijeka’’ formiram terasaste platoe za ’’palate’’ iz snova. Mahom su ih predstavljali kamičci neobičnih oblika i boja, a nalazio sam ih na licu mjesta. Slomljene stabljike stavljene preko ’’rijeka’’ su glumile mostove. Listovi pelinače sa posuvraćenim drškama bili su mi jedrenjaci, a uhvaćeni mravi, spušteni na njih, mornari…

Nisam morao da zatvaram oči da bih ’’vidio’’ kristalne palate u predivnim vrtovima, pored i iznad vodotokova. ’’Vidio’’ sam prekrasne ljude kako putuju, dolaze i odlaze, druže se, igraju, uče, stvaraju i koriste nevjerovatne stvari. Niko me nije gledao niti smetao da se slobodno igram. To su bili trenuci velike radosti. Kao da je moja priroda žurila da dok sam još tako mali ukaže mi na ono što će ubrzo biti zatrpano uticajima društva. Zahvalan sam privremenom nemaru odraslih spram mene u to doba. Ne bih, možda, nikada saznao za svoja najdublja pozvanja, za područja mojeg kreativnog izražavanja. Bila bi to prevelika šteta za mene, a i za  vas. Pokušajte da se prisjetite čega ste se najradije igrali bez ikakvog uticaja drugih.

Climbing, Kid, Tree, Nature, Outdoors, Garden, ChildB: Za većinu igre više nisu na cijeni. Razumijem, jer ko se može igrati, indoktriniran lekcijama poput: ’’Život je krut i surov, stalna borba itd.’’. Otkriću rado, javno, svoje rane igre. Još u vrtiću nisam pristao na koncept strogosti, i kontrolisane igre, pa sam se tada uspješno obratio roditeljima zahtjevom: ’’Mogu li više tamo da ne idem? Brinuću sam o sebi.’’

Uživao sam da se penjem na drveće, stopim sa njime i svojim tijelom glumim da sam jedna od grana. U potpunom miru, posmatrao bih prolaznike i pokušavao ih indukovati da me ne vide.

Volio sam crtati mape nepostojećih kontinenata ili izokretati postojeće. Tamo gdje je more crtao bih oblik kopna i obratno. Zurio sam u jednu malu, tamnu tačku ugla svoje sobe i doživljavao da je baš u njoj sabran cio svijet.

Bilo je i drugih igara… Zaista su te rane igre odličan orjentir u sadašnjem životu i ponosan sam što se nisam iznevjerio. A vi? Lijepo je biti odraslo dijete.

 Autori: Petar Perović, Nebojša Vučković                                                                                   

 

 

 

PODELI
Ko sam ja? Bojana. Na jednom intervjuu su mi postavili pitanje: kako bih sebe opisala? Sasvim spontano mi je izletelo: JA SAM DETE PIRODE. I tad mi se lice ozarilo i biće mi se ispunilo toplinom. Ta rečenica ima dve ključne reči: dete i priroda. Dete u meni je ono što čini da se radujem malim stvarima, da se ushićujem istraživanjem, saznavanjem, i da istu stvar u različitim situacijama doživljavam drugačije; da umem da se durim (za nepravdu izrazito), ali i da brzo i iskreno praštam. Priroda je ono što me okružuje i što se nalazi u meni. Prirodna sila je bezgranična. More je moja strast, moja čežnja, moja uteha, moja baterija. Sjedinjavanjem sa morem rađa se u meni kreativnost, razblažiju brige, ljutnja i bes, raste radost, ljubav, poletnost. (Pošteno sam se isplivala pre ovog pisanija.) Zvuci iz šume zavise od doba dana, od godišnjeg doba i ko zna čega... nebitno je. Bitno je da su oni za mene tu, da ih čujem. Kao i mirisi – ciklame u jesen, borovina u sumrak, isparavanje kiše u leto, fortunela u cvatu na terasi, mimoze pokraj puta, tek upecana riba u čamcu... Priroda u meni – spontanost, život u sadašnjem trenutku, vera da me intuicija neće napustiti, izneveriti. Šta volim da radim? JA VOLIM DA VOLIM. (moj moto koji mi je sinuo u kasne sate jedne žurke, dok sam vozeći se na kancelarijskoj stolici išla po strelicu za pikado) Volim da sam sa Dušanom, Adrijanom i Vedranom, da plivam, da se družim, da eksperimentišem (posebno u kuhinji), da učim đake i da ja učim od njih, da sadim cveće i povrće u bašti i na terasi (da posmatram kako napreduje, da ga uberem, mirišem, jedem), da mazim mačku koja mi prede na stomaku i grudima... i tako u nedogled. Bez čega ne mogu da živim? Bez slobode i ljubavi, mada to su isprepletene stvari. ANĐELI LETE KAD SEBE OLAKO SHVATAJU! (Iz knige: „Osetite strah i suočite se s njim“ Suzan Džefers) A inače – ko sam ja (po formalnim shvatanjima): žena, majka dvoje dece; titula: magistar tehničkih nauka, područje organizacionih nauka za elektronsko poslovanje; zanimanje: privatna profesorica matematike, hemije i fizike; članica Mense.

POSTAVI ODGOVOR