Kako se odnosiš prema odnosima

112

Hajde da se osvrnemo na ono što smo do sada prošli!

Ako izuzmemo uvodni deo, prvo smo pričali o činjenicama o strahu! Nakon njih smo uveli koncept lestvica kojima se penjemo od bola do moći, i počeli smo da radimo na pomeranju ka moći. Zatim smo počeli da proširujemo svoju zonu komfora, onda da preduzimamo odgovornost i, konačno, da gledamo na stvari sa optimističke strane!

I sad hoću da ti skrenem pažnju na nešto veoma važno – na tvoje odnose sa bližnjima!

Da li primećuješ da se nešto dešava u tvojim odnosima sa bliskim osobama (porodicom, prijateljima…)? Odnosno, da li primećuješ da vaši odnosi počinju da se menjaju i kako?

Ako zbilja radiš na sebi, promene postoje (primećivao ih ti ili ne). Kolike su – to zavisi od tebe! Kakve su – i to zavisi od tebe – sećaš li se da smo rekli da smo mi sami odgovorni za svoja osećanja!

Zato se ovde nećemo zadržavati na analizi kakve su promene, već ću pokušati da ti pojasnim zašto se dešavaju! I kako možeš da ih učiniš prihvatljivijim za okolinu…

Ljudi su vremenom razvili nešto što nazivaju „navika“. Ona im omogućava da se bez razmišljanja postave prema nekoj stvari, osobi ili pojavi. Isti ti ljudi su navikli da se prema tebi ophode na određen način, a kada se taj šablon uništi, obično nastaju promene različitih stepena. Širenjem svoje zone komfora, preuzimanjem odgovornosti za svoje ponašanje, a naročito usvajanjem pozitivnog stava prema svetu, ti rušiš svoju sliku u njihovim očima! Zbog toga, oni više ne mogu da se ophode prema tebi na isti način, i moraju da promene svoje navike! A te promene mogu biti veoma uznemirujuće. I to se ponovo odražava na tebe – ne samo da se plašiš da napreduješ, već počinješ da se plašiš i da ne izgubiš porodicu i prijatelje!

Pre nego što razmotrimo kako da se postaviš prema njima (samo da naglasim da i oni tokom tvog napredovanja proživljavaju teške trenutke), dobro i ozbiljno ih osmotri:

Da li te podržavaju na tvom putu ka moći, ili te vuku nazad?
Da li se osećaš dobro u njihovom društvu, ili te njihova negativnost „zaražava“?
Jesu li uzbuđeni tvojom novom pojavom, ili bi više voleli da si onaj stari/ona stara?

Ako je prvi deo rečenica odgovor na sva ova pitanja – imaš sreće jer ćeš od njih dobijati potrebnu podršku. Ako to nije slučaj, onda je došlo vreme da razmisliš i načiniš neke promene. Kakve promene? Pa, zna se – prvo na sebi…

Siguran sam da se većina nas našla u sličnoj situaciji – zima je; voziš se autobusom na nekoj dužoj relaciji (npr. ideš na more da pobegneš od snega); majstor je pustio klimu i u autobusu postaje toplo; skidaš svoj debeli džemper i privikavaš se na topli vazduh koji počinje da te uspavljuje; klima prestaje da radi i polako postaje hladno; oblačiš džemper i pomišljaš da odeš do majstora i kažeš mu da ponovo pusti klimu, ali taman kada se nameračiš da ustaneš, klima ponovo počinje da radi i ti ostaješ na svom sedištu; skidaš džemper; klima ponovo prestaje da radi; ovog puta zaista nema smisla; šta taj majstor misli – hoće li ceo put da nas ovako muči; oblačiš džemper; klima počinje da radi; skidaš džemper; klima prestaje da radi; ne možeš da veruješ šta se dešava; klima počinje da radi, ovog puta pre oblačenja džempera; sada ti je fino, toplo, i više ne obraćaš pažnju na paljenje i gašenje klime; priča se ponavlja posle pauze.

Šta se zapravo dešavalo – pretpostavimo da majstor nije želeo da troši gorivo, pa nije uključio grejanje pre dolaska putnika; kada su putnici ušli u hladan autobus, on je pustio grejanje i klima uređaj počinje da zagreva vazduh; kao i svaki drugi uređaj za grejanje/hlađenje, i klima ima termostat pomoću kojeg „zna“ kada treba da prestane da duva – kada dostigne temperaturu koju je majstor podesio, recimo 20 stepeni celzijusa; međutim, autobus je veliki, i klima počinje da duva punom snagom kako bi što pre podigla temperaturu sa 2 stepena koliko je bilo napolju; pre nego se termostat zagreje na 20 stepeni, u autobusu će već biti 24 stepena jer topao vazduh „beži“ gore, a i autobus je dugačak; tebi je toplo na 24 stepena, pozadi i skidaš džemper; sada se zadnji deo autobusa brže hladi, i temperatura padne ispod 18 stepeni, pre nego termostat konstatuje promenu i ponovo pokrene klimu na grejanje; ti oblačiš džemper; temperatura ovog puta dostiže 22 stepena i klima se gasi (ako je autobus nov i dobro dihtuje); zatim temperatura pada na 19 stepeni i klima se uključuje; vazduh dostiže temperaturu 21 stepen i klima se gasi; čim padne na 19 stepeni, klima se ponovo pali, ali ti više ne primećuješ ove male temperaturne razlike i uživaš u vožnji i ne razmišljajući o tome kako temperatura nikada neće biti tačno 20 zadatih stepeni.

Sad se pitaš kakve veze ima ova priča sa situacijom u kojoj se ti sada nalaziš! Odgovor dolazi uz sliku.

Na svom putu od bola ka moći, prema svojim bližnjima ponašaćeš se kao klima uređaj! Pogledaj sliku ispod.

Od pasivnosti do agresivnosti
Od pasivnosti do agresivnosti

Ti želiš da napreduješ i počinješ da se menjaš. Neki postupci koje činiš nakon čitanja ovih tekstova ili zadaci koje sam sebi zadaješ su ti već dovoljno breme, a onda se nađe još neko da ti „soli pamet“ – roditelji koji te upozoravaju da možeš mnogo da izgubiš ako tako nastaviš, partner koji smatra da je sebično to što radiš, deca koja žele da im posvećuješ više pažnje, prijatelji koji te „za tvoje dobro“ savetuju da odustaneš…

(Članovi porodice često osećaju veliku posesivnost, pa stoga pribegavaju stalnim manipulacijama. Neki su ljudi srećni zbog podrške koju im porodica pruža u svemu, ali to nije uvek slučaj. Vrlo često roditelji ne shvataju da podrivaju samopouzdanje svoje dece, ali kada im se na to ukaže oni prestaju da kritikuju. Deca su umetnici u manipulisanju i često nabijaju osećaj krivice dok ne shvate značenje izreke „čuvaj mamu da ti duže traje“. Partneri najčešće pomisle da mogu mnogo da izgube kada počnemo da „ljuljamo čamac“, da bi na kraju osetili olakšanje zbog naše novopronađene snage.)

U trenutku kada ti je potrebna podrška okoline, okružuju te sve sami „saboteri“ i gubiš živce i postaješ agresivan – jednostavno ne želiš da se vratiš u ono stanje bespomoćnosti u kojem si bio, i grabićeš i rukama i nogama kako bi to sprečio. (Ma gazićeš i preko mrtvih!) Ovo je prirodna reakcija čije ispoljavanje će zavistiti od tvojih osobina, i od toga koliko možeš da se kontrolišeš.

Sa druge strane, nakon agresije, vrlo je verovatno da će nastupiti kajanje, te rezočaranje sobom, koje će dovesti do povratka u pasivno stanje. Ovog puta, ipak nećemo pasti u isti glib u kojem smo se nalazili, ali kada ponovo počnemo sa napredovanjem, okolina će nas ponovo „isprovocirati“ pa će uslediti novi ciklus agresije i kajanja. Ipak, ovog puta, naša će reakcija biti svesnija, pa će agresivno ponašanje biti slabije.

Sledeći „krug“ će proći još lakše, kao i svaki posle njega. Konačno, naćićemo se u zoni koja nas zadovoljava – u kojoj nećemo ispoljavati ni agresiju ni nezadovoljstvo.

„Super! Onda samo treba da sačekam, i stvari će same doći na svoje mesto, zar ne?“

Ne baš. Rekao sam ti da je ovakva reakcija sasvim prirodna, pa ipak, ti možeš da učiniš da njeni efekti budu mnogo blaži, a samim tim i tvoje napredovanje brže!

Zamisli da tvoja prva reakcija na „provokacije“ bude mnogo blaža – kako bi izgledala prethodna slika? Upravo ovako:

Brze do zeljene zone
Brže do željene zone

Oscilacije u tvom ponašanju će biti mnogo manje, a samim tim i vreme potrebno da se nađeš u zoni u kojoj ćeš se osećati bezbedno, i u kojoj će se tvoji bližnji osećati manje ugroženo.

„Pa kako da im objasnim da me ostave na miru!?“

Rečima.

Ljudi (najčešće) ne mogu da ti čitaju misli. Zbog toga ne znaju šta misliš, čemu se nadaš, i šta pokušavaš da učiniš. Ti imaš svest o tome, i potrebno je da im objasniš šta se dešava kako bi razumeli tvoje ponašanje. To je promena koja ti može obezbediti podršku okoline, i time ćeš direktno doprineti svom napredovanju od bola ka moći.

Evo nekoliko primera reakcija:

Tata: „Mnogo se zezaš! Hoćeš da izgubiš sjajan posao!“
Žena: „Fališ mi! Od kako si počeo da spremaš ispite, više uopšte ne posvećuješ pažnju meni!“
Deca: „Milicina mama nam uvek napravi sendviče kada kada dođemo, a ti nećeš ni kokice da nam napraviš! Ti uopšte više ne brineš o nama!“

Agresivna reakcija na ovakve komentare bi bila:

Tati: „Nemaš predstavu kako je meni na tom poslu, i zato nemoj da se mešaš! Ja ću da uradim kako ja hoću!“
Ženi: „A je li ti posvećuješ pažnju meni?! Ja se trudim, zarad porodice, da napredujem, a ti me stalno kočiš!“
Deci: „Ja sam glupača što sam vam uvek izigravala roba, i sad kad činim nešto za sebe, vi se žalite!“

Reakcija koja bi dovela do razumevanja, koja bi produbila vaše odnose i omogućila ti da se održiš u stanju moći, bila bi:

Tati: „Tata, ja razumem da se ti brineš za moju sigurnost, ali ja imam toliko poverenja u sebe, da znam da ću moći da se nosim sa bilo čim što mi se pojavi na putu. Voleo bih da i ti imaš više poverenja u mene jer mi je tvoje mišljenje uvek značilo, i to bi mi veoma pomoglo da napredujem.“
Ženi: „I meni nedostaje vreme koje smo provodili zajedno jer te i dalje volim kao i pre. Sve ovo što radim, radim jer želim da napredujem na ličnom nivou, i mislim da ću time doprineti porodici. Kada to ne bih činio, osećao bih se bespomoćno, a samim tim i ogorčeno i prema sebi i prema tebi. Bojim se da bi to uticalo na našu vezu, a to ne želim. Znam da se osećaš zanemareno, i ja želim da ti to nadomestim. Šta možemo da učinimo zajedno da popravimo ovu situaciju?“
Deci: „Znam da vam nedostaje pažnja koju sam vam posvećivala, ali sam sigurna da ćete se i sami snaći kada vam dođe društvo. Meni je potrebno da završim ovo što sam počela, da bih se osećala dobro, i molim vas da to razumete.“

Dijalog se, najverovatnije, neće završiti na ovome – ovi primeri su samo uvod u priču o tehnikama slušanja i izražavanja koje slede u narednim tekstovima.

PODELI
Svaki članak koji sam napisao, za mene ima neki smisao. Ako u njima prepoznaš misli svoje, znači da nas ima dvoje.

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR